Nema kiše,
a meni se piše,
teme nema,
al’ ima dilema.

Dal’ da pišem,
kako mi je bilo,
dok kroz snove
s’ tobom sam brodio.

Il’ još bolje,
da pišem o moru,
gde sam slanu,
ja čekao zoru.

Baš ne vredi,
pisati bez kiše,
po ovoj se jari,
teško diše.

Zato često,
gledam ja u nebo,
ne bi l’ vid’o,
kišu kao srebro.

Da bar malo,
u oluk mi dođe,
dok me čežnja,
za jeseni prođe.

I dok čekam,
ja te kišne noći,
tebe molim,
u snove mi dođi.

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg. (dalje…)

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini
Da nisam nikakav oblik
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu. (dalje…)

Iako je već duže vreme bio bolestan, tog 4. maja 1980. vest o smrti Josipa Broza Tita iznenadila je i potresla građane tadašnje Jugoslavije. Objavio ju je Radio Beograd: »Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije objavili su večeras u 18. sati proglas u kome se kaže: Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije… Umro je drug Tito.«

Bila je nedelja, 4. maj 1980. godine. Na fudbalskim stadionima širom nekadašnje zajedničke države igrale su se utakmice prve lige. Te večeri, na televiziji je prikazan snimak sa stadiona Poljud gde su igrali Hajduk i Crvena zvijezda. Kada je objavljena vest o smrti Josipa Broza, pedeset hiljada ljudi je plakalo, i pjevalo »druže Tito mi ti se kunemo«.

Ovo su sećanja iz nekog dalekog prošlog vremena. A gde smo danas, 30 godina posle Tita? Uspeli smo sve da razmontiramo, da se međusobno poubijamo, mi Srbi smo uspeli i da zaratimo sa većim delom planete. Ovi naši susedi su bili malo pametniji, dobili su svoje “tisućljetnje snove”. Mi se izmirili sa svetom. Opet mi, takvi kakvi jesmo, idemo dalje. Kako tako, ali guramo. Počeli da nam dolaze dragi prijatelji iz bivše SFRJ, mi počeli da idemo kod njih… Ali. ne vredi.

Splitu smeta sama pomisao na Srbiju. Baš bi’ voleo da mi to objasni neki starosedelac grada pod Marjanom. Šta mu smeta moj dolazak u njegov grad? U ratu nisam učestvovao, a izgubio sam možda više od njega. Dolazim mu kao gost, kao turista, da pošteno platim. Ali, ne vredi. On bi da mi zapali auto, da me baci u more. O parolama kojima me dočekuje ne bih ni pričao. Samo bi’ ga pitao: ZAŠTO, BRE?!
Da merimo ko je kome više zla u istoriji naneo? Dokle više? E moj splićo… Niti ti je more jeftino, niti nezamenjivo. O tvojoj gostoljubivosti, ovakvoj, ne bih reči trošio. U mom Beogradu se na sve strane šire bilbordi o lepotama Jadrana, a u tvom Splitu… stavio bi me na vrbu. Ne ide to tako, ali, Bože moj. Uživaj ti u tvom lepom Splitu. Tebi ostaje samo on, a meni ceo svet. A ako jednoga dana izlečiš komplekse, javi se, ili dođi na kafu. I ako negde sretneš mog drugara iz JNA, Miljas Jozu iz Dubrovnika, pozdravi ga…

PS. U prilogu:

Tako lepa, tako blizu i tako šovinistička!

Od ovog trenutka, ovo mesto je rezervisano ISKLJUČIVO za pesme , poeziju i prozu. Za ostale teme potražite neki drugi blog, stručnjaka ima za sve, Bogu ‘fala. Sve ostalo imate kod @Charolije, napisano.

MIKA ANTIĆ

Mreža

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda.

Otkrio sam to slučajno.
Ništa ne činim silom. Nista ne činim namerno.
Ni naučeno napamet. Niti umem da
predvidjam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nesto čudno: lice jedne
devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zastao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
Ne prati ona mene, već ja idem za njom.
Nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
vec je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. I skoro sam
se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.

A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti
poslednji put u večnosti….

U jednom od prethodnih tekstova sam objavio fotografiju, koja je krasila vrata u pančevačkoj bolnici,kao što i sami možete videti na fotografiji ispod:

Posle objavljivanja blog-posta, javili su se prijatelji iz pančevačke bolnice, i rezultat možete videti na fotografiji koja se nalazi ispod ovoga:

Hvala ljudima dobre volje, koji su u ovim našim akcijama prepoznali JEDINO i ISKLJUČIVO dobru nameru, da svima bude bolje, bar u meri u kojoj sami možemo da doprinesemo. Za početak, topla ljudska reč i razumevanje.

Hvala Verici Pantelić na ličnom angažovanju, neka se svi ugledaju na ovaj primer brige o sopstvenoj ustanovi.

A ti, ministre tomice, ne otežavaj ljudima koji svoj posao rade po savesti, srcem, i koji znaju šta je Hipokratova zakletva, za razliku od tebe.

DAJ OSTAVKU!!!

Sutra, 07. jula, kako smo najavili održaće se blog akcija – zahtev da ministar zdravlja Tomica Milosavljević podnese ostavku. Svi oni koji smatraju da je vreme da ministar zdravlja Tomica Milosavljević treba da podnese ostavku mogu da daju svoj doprinos ovoj akciji na taj način što će na svom blogu da napišu po jedan post.

Oni koji nemaju svoj blog, a imaju dobru volju da se pridruže mogu svoj tekst da pošalju na e-mail gnevnigradjani@yahoo.com i mi ćemo ga onda objaviti na blogu Ostavka. Ako ima onih koji bi nešto napisali, ali možda zbog svoje profesije ili iz nekog drugog razloga žele da ostanu anonimni slobodno neka napišu šta misle i to ćemo objaviti bez navodenja autora.

Da bi ova akcija odjeknula onako kako treba, bilo bi dobro da ispoštujemo neka pravila:

1. Ime posta kod svih da bude : Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

2. Tagovi za post: peticija, ostavka, ministar, zdravlje, tomica milosavljevic, smena, mito, korupcija

3. Svi koji napišu post da postave link od tog svog posta ka blogu www.ostavka.wordpress.com

4. Prilikom kucanja naslova i tagova ne kucati naša slova (š, č, ć, ž…)

Mislim da nije teško ispoštovati ova pravila i nije teško napisati svoje videnje ili neko svoje iskustvo vezano za zdravstvo u Srbiji, a sigurna sam da možemo da uzbunimo javnost na naš način. Ovo je nešto što se tiče svih nas, ne samo pojedinaca, jer svi kad tad dodemo u situaciju da imamo problema sa zdravljem i posla sa zdravstvom.

Potpisivanje peticije je u toku, dajte svoj doprinos ovoj akciji, jer ovo nije nešto što se dogada nekom drugom tamo daleko, ovo je nešto što se dešava nama, sada i ovde, gnevnim gradanima zemlje Srbije.

Poruka svima koji misle da je akcija osudjena na propast, da blogeri nemaju tu ‘’snagu’’ da pokrenu bilo šta –

bolje je pokušati nego ne uraditi baš ništa.

Tapkanjem u mestu samo se pravi rupa.

Danas sedim u omiljenoj kafani, sa gazdom-drugarom iste, i pričamo, tj ja pričam o akciji koju spremamo. Ja se zaneo, udarila mi krv u glavu, adrenalin lupa. Jebi ga, takav sam, kalimero od malih nogu. Boli me nepravda, ne umem da sakrijem.
U celoj ovoj priči o ministru tomici (nije greška u veličini slova) nisam pričao svoje doživljaje iz istih ustanova, golgote koje sam pored svoje majke, Bog da joj dušu prosti prolazio svakodnevno, godinama. Ja manje više, ona i previše. O odlaganju operacije preloma butne kosti ( tri puta je doktor-manijak iz Pančevačke bolnice skidao sa termina) žene koja je umirala od kancera. Tražio da naručim od neke firme iz Niša, valjda, neke platinaste ploče, ili tako nešto, naravno i da se pozovem na njega. Posle skoro dve nedelje od dovođenja u bolnicu, i muka koje je samo ta hrabra žena mogla da izdrži, operisao je sa šinama koje je imala i sama bolnica. Naravno, da bi je operisao, imali smo razgovor u četiri oka, ali bez para. Dao sam mu mogućnost izbora, i otišao. Operisao je ujutro, u prvom terminu.
Da se vratim na kafanu. Kad sam zastao sa pričom, drugar mi kaže da pričam malo tiše, zbog društva pored nas. Došli pre neke sednice, gospoda iz g17-, pa da se ne naljute. E, baš me i zabole. Pa nisam ja lopov, nisam ja krao da se stidim. Nije moj brat lopov, majku mu. Pa šta je ovo? Ja da ćutim dok oni otimaju, kredu, ucenjuju. Ja da se stidim da pišem o njihovom ministru, koji je svoj obraz izgubio negde između malih odmora?
Razumem ja mog dragog gazdu. Gleda čovek svoj novčanik, ugostitelj. Poštujem. Da idem u kafanu da ćutim? Ne ide ni tako.
Posebna priča ovde, na ovom ludom Facebooku. Postavim pesmu, lajkuju koliko te volja. Stavim svoju sliku iz kade, ihaj, svima zanimljivo. A za malog tomicu retko ko i da pita. Ne zanima ljude. Zašto da klikću na gluposti. Glave u pesak, da im neko slučajno ne zameri. Ej, ministar je to. I to ne bilo koji, nego tomica, g17-

I zato ponovo pozivam sve prijatelje,blogere, fejsere, twiteraše, kravataše, da se pridruže akciji, koju organizujemo 07.07.2010. Više o svemu možete videti ovde:

Hipokrate, prevrćeš li se u grobu? ,

Ostavka – novi blog koji će možda postati veliki ,

Blogerska akcija – „Metla petkom“ ,

Peticija za smenu ministra Tomice Milosavljevica

Peticija za smenu ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije Tomice Milosavljevića

Pridružite se akciji za smenu ministara koji rade to što rade, i koji sebe postavljaju iznad Boga. Pronađi minut vremena, i umesto jednog YouTube snimka, postavi ovo na svoj zid, i pokažimo konačno da je prošlo vreme nedodirljivih. Usvojili su zakon po kome mogu i ovde da nas kontrolišu, dokažimo da smo iznad njihovih ludosti, i da svi želimo da živimo u normalnoj Srbiji, gde NIKO nije iznad zakona.

Šalji dalje, nije teško biti svoj čovek!

Gnevni gradjani zemlje Srbije