Ko više da broji sve sve nesreće i tuge u životu. Kad bi sabirao, nisam siguran da li sam više puta bio nasmejan ili sam tugovao.
Tako ide, takav je život. Valjda je i zanimljiv zbog toga, zbog uspona i padova, sreće i suza, radosti i tuge. Ožiljak preko ožiljka, pa valjda više nema mekog mesta za tugu, ili bar ne za pokazivanje. Progutam knedlu, udahnem duboko i idem dalje.
Shvatio sam da u životu treba voleti dok si tu, blizu, dok možeš da osetiš, zagrliš, poljubiš. Kad nestane to, sve je uzalud, Sve suze ovoga sveta ne mogu nadoknaditi propušteno, nema više.
Ostaju nam samo slike i uspomene. Radost nastavlja tamo gde je tuga stala, život ide dalje svojim koracima, koji su nekada kratki a nekada dugi, laki ili teški. Bitno je koračati, ići napred, gledati ispred sebe. Uživati u svakom trenutku koji nam je pružen, verovati u sebe, probati život. Osetiti ukus svega, i gorčine i poraza, i ljubavi i sreće. Probati zabranjeno, uvek imati mudrosti i snage za povratak. Verovati da posle sunca dolazi noć, i da ponovo izlazi sunce.
Nikada neću žaliti za vremenima prošlim. Nazad nema, ima samo napred, glavu gore. Po nekada me zaboli vrat od tog uzdignutog pogleda, ali sve ima svoje. Ja imam sebe, imam tebe i imam svoj mali svet…i nemam kineski zid oko sebe. Volim sebe, volim i tebe, volim i svoj mali svet oko sebe. I zato sam srećan i zato uživam, i zato mogu svoju tugu da nosim u srcu a da me ne boli. Jer, nije srećan ko ne zna da voli.
Dragi Skaute,mnogi od nas nemaju vise mekog mesta za tugu.. Gutamo knedle..udahnemo duboko i idemo…
Tako si me raznezio.
U stvari, mnogo ti je tezak ovaj tekst! Tako mi je pao negde po sred srca..Zabiberio si na kraju recenicom,koja me je pomerila s mesta:”I zato mogu svoju tugu da nosim u srcu,a da me ne boli.”
Neka i boli vrat, ali to je jedini način da se ne potceni život nam poklonjen
Svako zlo za neko dobro…iz svega u životu treba izaći pametniji, to je valjda sva mudrost za prebroditi tugu a uživati u sitnicama…
Hvala što imate vremena da pročitate ove moje pisanije
Predivne misli koje hrane dusu.Prava je sreca imati dusu.
Dolazi proleće i javlja se nova nada za ,nove ,poduhvate i popravne “životne” ispite.I kao što kaže velikim, mudri, naučnik (A.A.):”Život je kao vožnja biciklom, treba neprestano ići napred, bez zaustavljanja- da se ne izgubi ravnoteža”.
“Nikada neću žaliti za vremenima prošlim. Nazad nema, ima samo napred, glavu gore. Po nekada me zaboli vrat od tog uzdignutog pogleda, ali sve ima svoje. Ja imam sebe, imam tebe i imam svoj mali svet…i nemam kineski zid oko sebe. Volim sebe, volim i tebe, volim i svoj mali svet oko sebe. I zato sam srećan i zato uživam, i zato mogu svoju tugu da nosim u srcu a da me ne boli. Jer, nije srećan ko ne zna ono da voli” Od cega bih rado pobegla ne mogu jer ide uvek s mnom ,dal sam je krala ili ne al moje je ,jer senke proslosti uplicu se u meni kao tanana nit tkajuci mit o snu da ces postici sve cak ii kad sumnjas da ima ili nema razloga za sve jer ja svoju tugu nosim u srcu koja tinja kao plac malog deteta zeljna topline ruseci kineski zid,jer to je vapaj za slobodom da u svoj mali svet pustis nekog da te voli i da vilos bez ogranicenja…