Hteo bih da završim,
pesmu pre početka,
ni sam ne znam kako,
kad to nije lako.
Pokis’o bi sada,
ja do gole kože,
da me jarost prođe,
oprosti mi Bože.
I ove su kiše,
nekad’ tople bile,
mogao si kisnut’,
ti do volje mile.
A sad kad ti teško,
u sebe se skupi,
i od tmurne noći,
sebi zvezdu kupi.
Kupi sebi sreću,
danas to je lako,
sve je na prodaju,
to bar znade svako.
I tako po kiši,
pesma je bez reda,
dok mi se po duši,
paučina spreda.
Ovo je namenjeno „jakim“ devojčicama, devojkama, ženama… Mojim damama.
Uh, taman kad sam pomislio da će mi ići lako sa ovim, ponestaje mi reči…
Pa, kad malo bolje razmislim, uvek je i bilo tako kad ste vi u pitanju, princeze. Ostavljate bez daha i reči muškarce. Od kada je sveta, tako je bilo. Tako je i danas, samo što ste mnogo više napredovale od nas muškaraca.
Ništa novo neću reći, ali… moram bar malo o vama, današnjim modernim damama.
Drage moje, divim se vašim sposobnostima, i to zaista mislim, bez trunke ironije u ovim redovima, čisto da znate.
U mnogim situacijama ste istrajnije i pametnije, upornije, vrednije od nas. I ja vam se divim, zaista. Ali… uvek postoji to ALI…
Mislim da ste preozbiljno shvatile feministički pokret, što i ne čudi, obzirom da smo mi, sa ovih prostora majstori da sve što uvedemo sa strane, toliko nadogradimo, da se čak i tvorci pojedinih ideja čude koliko smo u nekim situacijama napredni. Čak i dok pišem ovo, znam kakve će reakcije biti, što javne, što putem poruka. Umesto da vas volimo i obožavamo, počeli smo da vas se plašimo. To i same osećate, svakodnevno. Pitate se zašto vam ne prilaze muškarci, gde su nestali. Nismo nigde nestali, tu smo…
Imam dosta prijateljica, koje mi se često žale kako su same. Većina od njih su zgodne, pametne, situirane… I pitaju se u čemu je problem.
Svima kažem svoje mišljenje… Pošto ste se toliko osamostalile, i preuzimate uloge muškaraca, onda to radite do kraja. Ako očekujete da u toj svojoj samostalnosti budete toliko samostalne, onda i preuzmite stvar u svoje ruke… Vi budite te koje će preuzeti inicijativu, kao što smo mi nekada… Vi prilazite muškarcima, ne očekujte da bude drugačije,
Same ste to želele…Ne čekajte na nas, mi smo u dubokom ofsajdu. Gledam po gradu, ulicama, kafićima. Nekada su muškarci bili ubedljiva većina, a danas…obrnuta situacija. Ja imam svoju teoriju o tome, ne znam koliko je tačna, slobodno me demantujte ako nisam u pravu. Kao po pravilu, glavna stavka su finansije. U ovim tranzicijama, daleko bolje su prošle žene. Kako? Pojasniću…
Velike fabrike, gde su uglavnom radili muškarci, pozatvarane su, mnogo ljudi je ostalo bez posla. Muškarcima je danas mnogo teže da nađu posao nego devojkama. Gde god se okrenem, u koju banku uđem, prodavnicu, na televiziji…velika većina su žene. Gde god su došle strane firme, ima dosta žena, skoro više nego nas. Vi ste sada direktori, urednice, PR-ovi…I naravno da ste po kafićima, da vozite dobra kola, da ste lepo obučene…
I naravno ima mali broj muškaraca za toliko prethodno navedenih slučajeva. Pogledajte sutra oko sebe, videćete da sam u pravu. I zato, ne čekajte na nas…
Želele ste da budete tu gde ste i to što ste…ne koristite to samo za ono što vam odgovara…dok shvatite da ste vi u poziciji da vodite igru, biće kasno…Za one koje to nisu shvatile, naravno.
I da, još nešto za kraj… Uvek kažem drugaricama, prijateljicama… Ima malo tih prilika koje vi sanjate, tih prinčeva na belim konjima… Imajte na umu jedno, da je bara mala, krokodila je puno… Izvinjavam se na ovakvom kraju, nije nikakvo poređenje, samo praktična poslovica, za lakše shvatanje mojih reči.
Dođu i ovakva buđenja, koja bi svako voleo da preskoči, i da iz jednog sna pobegne u drugi…
Budim se mrzovoljan. Dugo mi treba da se uopšte pomerim iz kreveta. Tupo buljim u jednu tačku, mrzi me da pomeram pogled. Neka blaga glavobolja mi nagoveštava dan za zaborav. Nekada sam mislio da ne volim ponedeljak, ali to definitivno nema veze sa imenom dana, meseca… Imena nisu važna.
Kako starim, tako hvatam sebe kako dobijam neke osobine, blago rečeno, glupave. Okrećem se u krevetu 180 stepeni, samo da bi ustao na desnu nogu. Pri tom rizikujem da polomim ruku, koja mi je utrnuta od nekog položaja u kojem spavam, a koji više priliči nindzama, nego meni. Pažljivo dodirujem patos desnom nogom, kao da će mi to pomoći da budem bolje volje….
Puštam mlaz hladne vode da mi zaliva vrat, i tek posle par trenutaka osećam hladnoću. Naravno, pri dizanju glave sam se opalio u slavinu… Kuvam kafu… Otvaram novo pakovanje ove ružne Grand kafe, iz čije kese mi izlaze poruke da me nagrada čeka, al’ u nekom drugom životu.
Na terasi mi je prijatno, samo bi mi prijalo da je još koji stepen hladnije. To je verovatno zbog te neke unutrašnje toplote, koja me pomalo guši. Treba mi neki ventil, a ja ne mogu da ga pronađem. Palim cigaretu, i duboko uvlačim dim. Čujem gugutku sa drveta, ali mi ništa ne znači. Kao da slušam kucanje nekog starog zidnog sata… Gledam lepu sivu mačku, koja šeta po krovu. Ništa.
Pre par godina sam u ovakvim trenucima, kada mi je sve bilo ravno, otišao kod frizera, i ofarbao se u plavo, ne bi li promenio sebe bar malo. I uspeo sam. Samo što mi sada ni jedna tako genijalna ideja ne pada na pamet. Možda da se istetoviram…
Proći će i ovaj glupavi momenat praznine, biće sve ok. Do tada, malo se smirujem ovim pisanjem. Razmišljam kako bi mi možda trebalo da odem negde, u prirodu, neku šumu, i da tamo malo pišem. Možda sam se malo umorio od svega. Vreme će pokazati…
Sva ova tužna i nesrećna dešavanja me vraćaju u prošlost…daleku i tužnu.
Rat, mobilizacije, nesreća svuda oko mene. Donosim odluku da odem negde daleko od svega, prvi put u svom životu da pobegnem…i poslednji. Sa drugarom uspevam da dobijem neke papire od vojnog odseka, na neku prevaru, više se i ne sećam, za privremeni odlazak u inostranstvo, i odlazimo u Austriju. Nikada to neću zaboraviti…
Prolazimo kroz Mađarsku…oko 3h ujutro stižemo na Austrijsku granicu. Austrijanac gleda kroz prozor, i pokazuje rukom da prođemo. Mi u čudu. Niti gleda pasoše, niti nas. Stajem sa strane i odlazim sa pasošima kod njega, da mi udari pečat, da ne bude posle, odakle vi gospodo! Gleda me pospano, udara pečate i mi nastavljamo dalje za Grac. Tamo mi je drugar koji je studirao dzez, idemo kod njega za početak. Drugom prilikom ću se vratiti na boravak u Gracu, sada hoću da ispričam jedan događaj iz Beča…Moj prvi i jedini susret sa drogama, tj avganistanskim šitom, tako su ga zvali…
Sticajem okolnosti, neko vreme smo boravili u stanu kod jedne devojke, koja se bavila „poslovnom pratnjom“ imućnih ljudi. Bila je sa prostora bivše YU.
Izuzetno lepa i zgodna, govorila 3-4 strana jezika, primila nas u stan preko nekih preporuka…i tu se desi…Jednog vikenda je organizovala party. I to kakav…
Toliko dobar da ga se danas sećam i pišem o njemu…100-tinak ljudi, sa svih krajeva planete, dobra muzika, njen ogromni salonski stan…mnogo alkohola i naravno razne droge, koje sam do tada znao iz filmova i novina.
Inače, bio sam aktivni fudbaler u to vreme, i tamo sam pokušavao da pronađem klu, ali to je druga priča, Pominjem to samo zbog toga da bi shvatili koliko je meni sve to bilo strano.
Kako je atsmosfera postajala sve usijanija, tako je i mene sve više hvatala vodka koju sam pio. Pored mene sede Albanac i Turčin i prave dzoint… Nude mi, ja naravno odbijam. Palim jednu cigaretu za drugom, pored mene sedi jedna vesela Čehinja, ludilo u transu… Posle par ponuda, konačno, onako polu-pijan uzimam jedan dzoint i počinjem da pušim. Albanac, koji inače priča srpski, me upozorava da je mnogo jako, da je to najbolji šit koji postoji, bla bla bla. Sam završavam ceo dzoint…Oni me posmatraju u čudu…meni ništa…Uzimam drugi…NIŠTA…Uzimam treći….i tu počinje mojih 5 minuta strave i užasa, koji su me zauvek oterali od tog zla. Odjednom, ispred mene MORE, TALASI !!!
Podižem noge na fotelju, da se ne pokvasim ali i fotelja počinje da se ljulja, hoće da se prevrne u more!!! Poslednjim delom razuma pokušavam da pređem preko talasa i vode, i da pobegnem u sobu u kojoj sam spavao. Ali, ne mogu da ustanem iz fotelje!!! Zalepio sam se, i počinjem da curim sa svih strana, kao neka tečnost…
Sledeća scena koju imam u glavi je moje buđenje. Izlazim iz sobe… Svanulo odavno…Na jednom dvosedu spava golišava lepotica, pokrivena nekom majicom. U fotelji spava domaćica…Ja pokušavam da se setim detalja…Kuvam kafu, palim cigaretu…duboko uvlačim dim. Nećeš više, sine…govorim u sebi… I nisam više nikada.
Spavam sa mobilnim ispod jastuka…da li sam normalan?!
Često, u razgovoru sa prijateljima dotaknemo temu zavisnosti od mobilnih telefona, interneta i sličnih stvari kojima robujemo…
Koliko nas ustvari, taj način komuniciranja otuđuje, ne treba ni komentarisati.Sve su to odavno ispitali neki koji se bave ovim fenomenom.Koliko je živa reč izgubila smisao, značenje…više ne moramo da hvatamo pogled sagovornika, da bi shvatili šta i kako nam saopštava..nema više mimike, pokreta telom…ničega nema.. Svi su postali hrabri na rečima, svi su postali romantični, nema više stida…nema blama.Sve može da se napiše…svakome…u bilo koje doba dana i noći.
Koliko sam samo puta čuo da se raskidaju veze, brakovi, zbog pogrešne poruke, poslate greškom, na pogrešnu adresu.
Koliko je puta neko ko ne treba da vidi, video poruku, mail…Samo je potrebno doći do željenog broja, i vrata su odškrinuta… Tada stupa mašta…i počinje igra reči.Prvo kulturno, pa sve dvosmislenije…Pa, ako krene, krenulo je…kucamo sa nekim dok smo u kupatilu, u kolima, na šalterima.Nema više pardona, mora se reći i odgovoriti…da se slučajno druga strana ne naljuti.Odavno, po stilu pisanja, zarezu, tačkama, mogu da prepoznam ko je kakvog raspoloženja…Svi smo postali neki tumači znakova…
Nastaviću sutra, moram da odgovorim na neke poruke…
