Zaustavio sam se na benzinskoj pumpi da sipam gorivo.
Lampica mi je odavno zasijala ali sam ipak preskočio nekoliko stanica i sada sam morao stati…
Samoposluživanje…koliko smo samo postali otuđeni, da čak ni na pumpi nema živog čoveka da mu se javim.
U nedostatku ljudi, javih se automatu za gorivo, šta ću…
Dok sam sipao, zagledah se u brojke koje jure…digitalne, kao sve oko nas.
Pojele su ljude, uskoro će svet biti sazdan od robota…
Bez emocija. Bez suza. Bez osmeha. Bez zagrljaja. Svet bez ljubavi.
Na trenutak se vratih u detinjstvo i malu pumpu kod babe u selu.
Čujem one metalne brojeve kako se okreću i smenjuju.
Ping, ping, ping…
Brkati radnik u crvenom odelu koje je mirisalo na naftu, nekim već napamet naučenim baždarom, prekida tačno na vreme sa točenjem.
Gotovo.
Mali, pazi kako voziš, ne jurcaj, reče mi dok se udaljavao.
Da, paziću, mislim u sebi.
Danas nema ko da mi da savet.
Digitalni brojevi su u miru završili svoje.
Bez sentimenta…
Trebalo je da pošalješ svog robota da odveze auto i kupi benzin
. Ovako i ti mirišeš na naftu. Ja se obavezno u auto vratim s masnim rukama. A dok se ja mučim na pumpi, onaj me majstor gleda iznutra i čeka da mu dođem platiti što sam natočio benzin.
…nemoj tako…znas da ”NAS” ima slicnih…JOS!
Saljem ti iskrenu i neznu misao u ovoj carobnoj sneznoj noci…emocije su u nama…ne neophodno ”oko” nas!
Divnooo pises.
Tako se jedan moj kolega, kad se malko podnapio pa u zoru vraćao kući – sit napričao sa semaforom… Onim koji govori
.
Ma nismo se otudjili vec gadno osiromasili, nema vise redovnih plata na “sigurnim radnim mestima” a navike za kafanom i komforom ostale, pa svi u nekoj depri, glume ludilo i foliraju se kao nemaju vremena za vidjanje jer ih sramota da kazu da nemaju kesha. Uvek Vam ostaje Kina ili Indija kao izbor, tamo je guzva zagarantovana