U momentima ničega,
sunce juri za mesecom,
ludo,
kao da ga nikada stići neće.
Zagledan u tog bledolikog svedoka,
pitam se,
da li ja idem k’ njemu,
ili on dolazi meni.
Tražeći ove noći reči,
napadnut nekim nemirom,
kao promrzlo dete na snegu,
osim tišine nisam video ništa.
Volim kad je vidim,
kao sada,
sputanu i tihu,
dok me prati u mom malom stihu.
Pingback: Bledoliki svedok | www.blogovnik.com
Stihovi su u redu,mada mi se čini da si inspiraciju našao u ogledalu.
Trebao si samo da skineš naočare ,da vidimo koliku su pesnički podočnjaci.
Pozdrav