Olovka bez boje

Pisanje mi k’o kost u grlu zastalo,
onomad još,
kad sunca je bilo.

Ukradoše mi olovku,
oni moju običnu,
i podmetnušu ovu nevidljivu.

U njoj nema boje,
one tople, tužne, moje,
samo slova suva se roje.

Sakrijem se nekada u sebe,
bar pokušam,
tiho, da me nema.

Osećam da ni osećaj ne osećam,
da sam kao kamen iz reke,
neke velike, daleke.

Nedostaje mi za kraj stih,
potonuo je mali kamen,
bez otiska na pesku.

You can leave a response, or trackback from your own site.

One Response to “Olovka bez boje”

Leave a Reply

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.