Sakrijem se nekada između slova, ćutim i sanjam, dok čekam kraj reke, svitanja nova. Ne volim ta velika slova, remete mi sklad, niza misli koje lete, u sećanja nova. Provirim, onako krišom, kao malo miš iz senke, trepereći na prstima, tražeći nešto... Ne volim to sutra, koje uzima mi juče, brišući mi sećanja, na rumena svitanja. Sakrijem se nekada između slova, Ćutim i sanjam, dok čekam kraj reke, sećanja nova.
Ukratko, ovo su pederska posla. Mesecima mi ubijate mozak sa tom paradom, kao da je to nešto posle čega će nam biti bolji život. Ok, pederima možda hoće ali meni neće. Da se razumemo, boli me uvo za njihovu paradu i za njih. Imam svoj stav o tome i to je moje pravo. Ima jedna druga stvar, koju neki od pripadnika te populacije propagiraju: Onaj ko je protiv parade, nije ok! Majke ti, a po čemu to? Znači, ako ja ne volim i ne podržavam pedere i paradu kao vid ne znam čega, to nije ok i ja sam loš čovek! A to što neko mene ne voli zbog mog stava, šta je sa tim? To je ok? Gde...
Umoran od svih parada i pohoda, želim samo jedno, da mogu da dohvatim zvezdu, onu moju, sjajniju od drugih. Ostavite moj mesec na miru, on vas ne dira, nikome zlo Luna nanela nije. Moj svet nema mesta, za pohode sve, kojima se dokoni, silno ponose. Ponosno hodam i gledam pravo, zabunjen u mislima svojim, po nekada eto, i korake brojim. I zabrojim se često, naivno misleći da je lako, okrenuti novi krug, i početi nanovo brojati.
Sedeo je za stolom, ispijao čaj i čitao Politiku. Povremeno bi krišom preko olovnih listova novina pogledao ka šetalištu i uz neki prikriveni uzdah, pogledom otpratio lepu devojku. Da li ga je podsetila na neku davnu ljubav? Ne verujem. Današnje devojke ne liče na devojke toga vremena... Njegovo odelo me je nateralo da sednem i pišem večeras. Odelo. Tamno braon, verovatno kupljeno početkom 80-ih u Kluzu. Tada su kvalitetna odela, minimum 140s, bila normalna stvar. Kad bi odelo moglo da priča svoju priču... Koliko je to braon odelo videlo svadbi, sahrana, proslava u firmi? Koliko...
Hodanje po nemiru, svake me noći vodi, sve dalje i dalje, ka dalekom svemiru. Traženje pronađenog, probanje probanog, uzima ostatak snage ostale, ostale od mene normalnog. Dolazak još jednih snegova, belih, ledenih studeni, guše moje snove, ka zelenim brdima. Predaja pre početka, kraj pre svršetka, daleki mesec bez senke, tražeći greh kraj sirene. Traženje pronađenog, probanje probanog, uzima ostatak snage ostale, ostale od mene normalnog.
© Poslednji Skaut
Skorašnji komentari