Archive for the ‘M. M. Antić’ Category

Probaš i uspeš

I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti.

Ako vam mnogo puta kazem da vas volim…

  Ako vam mnogo puta kažem da vas volim, jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina? Ako svakoga jutra ponovo otkrijete da ste živi, je li to više života, ili je ovaj, jedan jedini? Može li da se rodi pet miliona nečega, a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? Tu umetnost […]

O zivotu Mikinom

O zivotu Mike Antica Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije Miroslav Mika Antic rođen 14. mart 4. 1932 u Mokrinu, Kikinda, preminuo 24. juna u Novom Sadu. Bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu ckolu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pancevu. Pre nego sto je postao poznat bavio se raznim poslovima – bio […]

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš, kad već jednom u svet kreneš, nemoj da mi nešto petljaš, nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bežim bez povratka, nikad neću unatrag. Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? Tu je ono za čim može da se pati, tu je ono čemu možeš srce dati. Al’ ako […]

Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdrziš samoću. Dzinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u galaksije. Seme sekvoje bira čistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlači se u prašume. Orao nikada nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su […]

Da li sam svuda gde su mi tragovi…

Da li sam svuda gde su mi tragovi, ko zna s’ čim sam se spajao a nisam ga ni takao, možda sam boravio i u svom životu možda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Ali ipak uz mene se može, mada je neobično. Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne […]

Ulepšavanje nevidljivog

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.

Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.