Neposredno pred početak rata sreli ste se sa gračaničkom Simonidom, tom lepom slikom. Hoće li ona preživeti sve ovo što se sada događa? -Bojim se jedino za nju i za manastire, uopšte se ne plašim da ćemo izgubiti Kosovo. Kosovo nije bilo naše petsto godina pa je opet naše. SFOR, KFOR, sva ta glupa imena [...]
Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh).
„Kada sam je prvi put video, stao mi je sat“…napisao je Moma Kapor u Uni…Hm…
Mislim da mi se desilo nešto slično, pre par godina. Samo što moj sat još uvek stoji, kao da ne želi da se pomeri i počne ponovo da kuca…kao da je još uvek opčinjen njom, njenim očima, pokretima, njenim tankim, finim prstićima…kao da ne može da shvati da ona odavno ne postoji…da je sve bio samo tren…
