Mogu srce da uzmem ti, svojim nevinim stihom, da ga sakrijem kao čarobnjak, pokretom pera goluba. Ni sa svojim ne znam gde bi' od samoće se sakrio, i u njemu duva košava, dosadna i duga. Veselo lice tužnog pajaca, što po pustinji nebeskoj luta, na raskršćima što stoji, kraj putokaza i dalje luta. U ovom svetu olovne vojske, gde srca su tvrda k'o stene, jednoga dana mali će dečak, u vrtlogu ludom pronaći mene.
Prošla je ispred mene, gazeći gizdavo po toj zebri, zvonećim korakom, pomerala je linije na asfaltu. Griva njene kose, poput nekog vrbovog pruta, prelazeći preko moga lica, ostavljajući tragove divljine. Udariše me dva sedefa, toliko jako i duboko, da sam na trenutak zaboravio na vreme. Bio sam njen, rob do kraja života, mislio sam u momentima, dok je nestajala u izmaglici. Kroz zvonjavu njenog koraka, koji se gubio u daljini, nisam čuo da mi pola grada svira, da krenem dalje. Bojažljivo sam pregazio zebru, da ne pregazim preko tragova, koji...
Za pogled u sopstvenu dušu, Pogledaj samo senu svoju, I videćeš je, Spokojnu i mirnu. Senka je mirna, Ne treperi na suncu, Ni na mesecu, U skladu je sa dušom, spokojna. Nemirnim dušama, Ni sva ogledala ovoga sveta, Neće oči otvoriti, Niti će spokoj u senci videti. Lažni osmesi večitog teatra, Veseli arlekini, Koji to ne mogu biti, Jer svaki pravi arlekin je tužan. Senke prolaze kroz ogledala, Sa druge strane da obris svoj vide, Tužnog arlekina, One se stide.
Da sam samo jedan list, u listopadnoj šumi, sakriven u moru boja, prekrivenih snegom. Snegom dubokim, teškim, i nestvarno belim, koji me poput majke čuva, i pokriva pred san. Nedostaje mi taj nestvarni spokoj, mir koji tišinom me budi, samoća koja društvo mi pravi, i pravi ravnotežu u glavi. Prazan i tup, ne osećam hladnoću, želim po nekad', pravo na samoću.
Ova pesma je podrška akciji da na pretraživačima za reči ratni zločinac sajt Ante Gotovine izađe prvi u rezultatima. Ukoliko imate blog ili neki sajt možete i vi to učiniti. Bitno je samo da stavite link ratni zločinac koji vodi na željeni sajt, kao što sam to i ja uradio. Kao aveti koje ne odlaze, mojom dušom nemani prolaze, i guše me, svojim šakama bez milosti. Mene. I tebe. Vraćaju mi prošlost, zaklanjaju sunce, tmurne oblake navlače, preko sunca mog. I tvog. Neke sile neljudne, ohole i zle, kao oluje prolaze, kroz mene. I tebe. Vraćaju...
© Poslednji Skaut
Skorašnji komentari