Poslednji Skaut

Stručnjaci za kupovinu fanova na Facebooku (u pesmi)

Poslednji Skaut — Thu, 02 Feb 2012 19:38:38 +0000

Foto preuzet sa linka

Ima dosta akauntera,
različitih vrsta, fela.

Mnogi misle da bez njih,
ja ne mogu pisat’ stih.

Da su tol’ko bitni oni,
ostali su svi pioni.

Od pameti njine silne,
momentalno meni sine,
da batalim pisat’ teze,
što imaju s’njima veze.

Podigneš im rejting bato,
pa pomisle da su zlato,
da internet bez njih jeca,
k’o u školi mala deca.

Strategiju kad ti prave,
gledaju te ko da slave,
klijentu se fan baš smeši,
ako zveči mu u kesi.

Od slučaja do slučaja,
strategiju stručnjak menja,
za nekoga jedno važi,
zavisi ko šta traži.

Nagradne će igre biti,
uslov fan će ispuniti,
potpisaće sve što mora,
dok ne svane rujna zora.

A nagrade kada odu,
kada svane novi dan,
klijent neka s’leđa gleda,
kako fan se njima ne da.

Kupili ste lajkom maglu,
ljubav uslov ne poznaje,
brojke su vam samo bitne,
bolje krupne nego sitne.

Pančevo-najefikasnija opština na svetu, pogledajte zašto!

Poslednji Skaut — Thu, 05 Jan 2012 22:49:46 +0000

Ukratko, želim ovom prilikom da vam predstavim na ličnom primeru kako je lokalna samouprava grada Pančeva organizovana. Na ovome joj mogu pozavideti i zemlje poput Japana ili Nemačke, na primer!

Ovako: parkirao sam se na mestu gde je zabranjeno zaustavljanje i parkiranje. Znači, kriv sam i tu nema dileme. Obaška što sam taj prekršaj napravio u ulici gde je i Bog rekao laku noć. Osim naravno komunalne inspekcije grada Pančeva. Ulica je Dr. Kasapinovića ali onaj deo gde verovatno ima i raznih divljih životinja i koji je toliko frekfentan da slobodno možete poslati dete od 5 godina da prebroji automobile koji tuda zalutaju. Ali, znak o zabrani uredno stoji…pored srušene pivare, koja je ruglo celog grada. Sutra ću vam postaviti i fotografije. Pa ako laže koza rog ne laže.

Ali, da ne bude da se ja sada pravdam za izvršen zločin, da pređem na poentu ovog pisanija moga. U rešenjima koje sam našao na brisačima, po odlasku na plac gde je pauk brže-bolje utekao sa mojim autom, stoji da imam 3 (TRI) minuta vremena da reagujem na rešenje. Već 4. minuta je postalo pravosnažno i auto je otišao na pauku.

Drago mi je što sam popunio gradsku kasu gradonačelnice Vesne Martinović sa 7.500,00 dinara. Drago mi je i što će taj novac otići na pravo mestu. Verovatno u farbanje novih parking mesta kojih ima kao u Londonu.

I na kraju, pre nego vidite ova rešenja, želeo bih da ako ovo vidi neki advokat ili neko ko se doznaje u zakone, da mi kaže da li je normalno da se dostavlja neko pismeno rešenje koje postaje izvršno za 3 minuta!

REŠENJE

KLIKNI NA SLIKU

ZAKLJUČAK O DOZVOLI IZVRŠENJA

KLIKNI NA SLIKU

MALI OGLASI

Poslednji Skaut — Fri, 23 Dec 2011 10:53:44 +0000

Prodajem(o) stan u Beogradu, u Krunskoj, nesto pre Beogradske, cca 60m2, potrebno renoviranje. Pogodno za stanovanje, ordinaciju…

Fancy, Vračar, ovo ono… Dvostrani pogled, Dadov, DS… Braaate!

Javiti se Tanji Tatomirović

Bez emocija, molim

Poslednji Skaut — Tue, 20 Dec 2011 21:55:37 +0000

Zaustavio sam se na benzinskoj pumpi da sipam gorivo.

Lampica mi je odavno zasijala ali sam ipak preskočio nekoliko stanica i sada sam morao stati…

Samoposluživanje…koliko smo samo postali otuđeni, da čak ni na pumpi nema živog čoveka da mu se javim.

U nedostatku ljudi, javih se automatu za gorivo, šta ću…

Dok sam sipao, zagledah se u brojke koje jure…digitalne, kao sve oko nas.

Pojele su ljude, uskoro će svet biti sazdan od robota…

Bez emocija. Bez suza. Bez osmeha. Bez zagrljaja. Svet bez ljubavi.

Na trenutak se vratih u detinjstvo i malu pumpu kod babe u selu.

Čujem one metalne brojeve kako se okreću i smenjuju.

Ping, ping, ping…

Brkati radnik u crvenom odelu koje je mirisalo na naftu, nekim već napamet naučenim baždarom, prekida tačno na vreme sa točenjem.

Gotovo.

Mali, pazi kako voziš, ne jurcaj, reče mi dok se udaljavao.

Da, paziću, mislim u sebi.

Danas nema ko da mi da savet.

Digitalni brojevi su u miru završili svoje.

Bez sentimenta…

SVETO PISMO SVIMA KOJI SE BAVE DRUŠTVENIM MREŽAMA-FACEBOOK

Poslednji Skaut — Mon, 19 Dec 2011 21:48:36 +0000

Slika preuzeta sa sajta

Da pokušamo da apsolviramo milion puta rečeno:

Kada želite da predstavite. BRAND, KOMPANIJU, ORGANIZACIJU, INSTITUCIJU, PROIZVOD, JAVNE LIČNOSTI I DOGAĐAJE, NE pravite PROFILE nego FACEBOOK FAN PAGE !!!

Ako ne znate kako treba, javite se, dobićete BESPLATAN savet

Srpska internet zajednica i Komisija za SIZ

Poslednji Skaut — Tue, 13 Dec 2011 10:13:48 +0000

U maniru vrsnog PRa, Miloje Sekulić je spinovao temu plaćenih blog-postova a kao povod mu je poslužio, kao kolateralna šteta, blog-post Večnog Dečaka.

Pre nego počnem, želim da kažem da ne verujem u neobaveštenost ljudi koji žive na internetu. Takođe, kao nikakva novost, se javlja pojava ćutanja onih koji bi trebalo da su se javili odavno a nisu.

Upravo iz tih razloga, predlažem sledeće:

Pod hitno osnovati Komisiju za SIZ (SRPSKA INTERNET ZAJEDNICA), koja bi imala za zadatak da donosi propise i zakone o ponašanju na IT nebu Srbije, za sada. Kasnije bi svoj *** trebala da proširi na prostore bivše Jugoslavije…

Komisija bi imala svoja radna tela, podeljena po segmentima: twitosfera, blogosfera, fejsbuking i ostale. Formiranje ovih kategorija bih prepustio članovima Komisije. Komisija, tj njeni legitimno izabrani predstavnici bi trebali da budu plaćeni iz sredstava članarine kao i dela honorara članova, nešto nalik na PDV.

Da se uozbiljim malo, mada ovo gore napisano nije daleko od istine, tj želja pojedinaca SIZ-a!

Pita me prijatelj, koji je nov na Twitteru, da li sme da napravi neki TweetUp! Ja ga gledam u čudu, nije mi jasno šta me čovek pita. Kaže, čuo je da mora da dobije dozvolu, neki #kizaapruvd pa me pita šta je to. Ja ne znam šta da mu kažem. Kako bi mu objasnio? Ako neko može, ja bih bio zahvalan. A možda bi sam Torbica mogao da napiše pravilnik o tome kako i zašto se to dobija. Ovo je jedan od razloga potrebe hitnog formiranja Komisije SIZ.

Pitao se ja letos kakav sam bloger i da li sam to ako mi ne aminuje BlogOpen. Mislim ono, pišem godinama, imam dosta poseta na blogu, znaju za mene, imam na Fejsbuku skoro 5000 uglavnom dama, koje povremeno čitaju moje izlive emocija. Ali, na tom samitu blogera nema kategorije kojoj moj blog, ovo mesto gde sada pišem, pripada. Ovo je takođe nešto što bi Komisija SIZ trebala da formuliše i reši.

Komisija bi imala zadatak da formira spiskove podobnih po svim kategorijama internet sfere. Krokodili, koji se na današnji dan okupljaju, su odavno privatizovani, tako da ne mogu da se uključe u ovo kao Organizacija, zbog sukoba interesa. Takođe ni Digitalna agenda.
Komisija bi imala pravo da oduzme licencu svakom članu SIZ-a koji ne poštuje Pravilnik.

Sve ovo je napisano na brzinu te se odmah izvinjavam svima koji će tražiti veću posvećenost ovakvim blog-postovima. Neka ovo bude ideja na koju ne polažem nikakvo pravo. Ne bi bilo prvi put da se ukrade nešto, zar ne.

Vodeći računa o belim medvedima Miloja Sekulića, nisam koristio reč koja ih dovodi do istrebljenja.

PODRUM WINEART

Poslednji Skaut — Sat, 10 Dec 2011 13:27:28 +0000

Po onoj staroj, da je jutro pametnije od večeri, pogotovo ako je ta noć podarila 6 vrsta odličnih Srpskih vina, da napišem par redaka koje sigurno zaslužuje ovaj #WineTweetUp.

Jedna od mnogih pozitivnih stvari koje nam donosi ova internet era druženja i samog života u online svetu je svakako bilo ovo veče. Kao neko ko ne ide na sva druženja ove vrste, iz mnogo razloga o kojima ne bih ovom prilikom, mogu iskreno reći da je ovaj #podrumwineart bio, po meni, jedan od najboljih događaja ove godine. Zašto? Iz više razloga…

Pre svega, upoznao sam Dušana Jelića, čoveka koji sa toliko ljubavi a pre svega znanja, priča o vinima, da sam imao utisak da mi samo vino nije ni potrebno. Toliko je Dušan slikovito pričao, da sam u pojedinim momentima odlazio daleko, na vinograde, da sam imao utisak da osećam miris hrastovih buradi, koje nam je svojim fenomenalnim stilom opisivao Dušan Jelić.

Zatim, ovo je pravi primer kako jedno ciljano “tweetup” druženje treba da se organizuje. Sa rasporedom prezentacije koja je delovala kao da je u Švajvarskoj a ne kod nas, a opet neobavezno, naučili smo mnogo toga.

Koji sir uz koje vino, kako držati čašu, na kojoj se temperaturi čuva i poslužuje vino, koji naši vinari su se izdojili kvalitetom, kako koristiti dekanter i šta je on zapravo (ja bih se gladio da je to vaza) su samo deo ove divne večeri u podrumu Wineart, koji se nalazi na Dorćolu, u ulici Višnjićevoj, i koji nesumnjivo treba posetiti.

Ovoj noći posvećenoj Srpskim vinima prisustvovali su prijatelji: @StefanLuka @skljuc @PoslednjiSkaut @Dragitza @PozitivneMisli @jasnamatic @sekeljic @lilyslynch @jankowarpspeed @leonissima

Da ne bih dalje dužio, postavio sam ovaj amaterski video snimak, koji sam napravio Expiriom, pa se nadam da sam kvalitet neće oduzeti ni delić atmosfere koji je bio prisutan.

httpv://www.youtube.com/watch?v=pgU0UbNAUvk&feature=youtu.be

Hvala Dušanu Jeliću i podrumu Wineart

Pesma zahvalnosti Angeli Merkel

Poslednji Skaut — Tue, 06 Dec 2011 00:34:33 +0000

Oj Angela plavo ptiče,
u petak ti Srbin kliče,
danke dojčland, tebi hvala,
što Srbija sad je mala.

Aj nas pusti u Europu,
da platimo grehe svoje,
nije dosta bilo ovo,
šta da damo uz Kosovo.

Uzmi nam i Vojvodinu,
Habsburška je ona bila,
al’ sačekaj na proleće,
kada ovde svašta niče.

Obraduj nas ti Angela,
kao neka dobra vila,
kad ne znamo Srbi ludi,
gde se blagostanje nudi.

Odlomak iz intervjua Mome Kapora

Poslednji Skaut — Sat, 03 Dec 2011 00:29:04 +0000

Neposredno pred početak rata sreli ste se sa gračaničkom Simonidom, tom lepom slikom. Hoće li ona preživeti sve ovo što se sada događa?

-Bojim se jedino za nju i za manastire, uopšte se ne plašim da ćemo izgubiti Kosovo. Kosovo nije bilo naše petsto godina pa je opet naše. SFOR, KFOR, sva ta glupa imena i čitav novi svetski poredak nije tako moćan niti uliva takvu snagu i poverenje da će trajati duže od jedne imperije kakva je bila turska, koja se na kraju baš ovde počela pretvarati u “bolesnika na Bosforu”, “samrtnika”, kako su je zvali. Možda ja to neću dočekati, ali moja deca i unuci sigurno hoće. Kosovo će uvek biti naše jer ga je apsolutno nemoguće oduzeti, ne zbog poetskih metafora u kojima je Kosovo ovo ili ono, nego zbog toga što je ono jednostavno naše. Može da se promeni milion osvajača, na kraju će poslednji Srbin koji preživi doći na tu zemlju, sesti i reći – ovo je moje. Sadašnje stanje je prolazno, ljudi su nestrpljivi jer misle da je njihov život jedino merilo istorije. Ljudski životi se mere sekundama u toj dugoj sudbonosnoj priči u kojoj je Kosovo na kraju uvek naše. Ali, posrtoje mnogi načini da i kada bude vraćeno, bude unesrećeno, kao obešćašćena devojka kojoj siledžije kidaju đerdane, lome nakit, cepaju košulju. Tako i ovi sada mogu da unište manastire i Simonidu svakog časa, jer su sadaašnji varvari mnogo divljiji, ne veruju u Boga, kao što su Turci verovali u Alaha, pa nisu rušili naše bogomolje. One su ostale da svedoče o našoj civilizaciji, o visini naše kulture, o njenom bratstvu sa Evropom. Ovi novi divljaci su sa visokom tehnologijom, oni mogu da sruše sve veoma lako, svaki šiptarski momak može da podmetne dinamit pod Visoke Dečane i da odu u vazduh sve freske i arhitektura.Nije dovoljno što će ostati tragovi zabeleženi na fotografijama, u istorijama umetnosti. Takođe mogu da u tu zemlju zakopaju nuklearni otpad iz čitave Evrope, s kojim ne znaju šta će, i da ostane zagađena zauvek. To su sve opasnosti koje vrebaju tu svetu zemlju, koja je izabrana da bude zemlja Hrist na ovoj zemlji, a što se tiče ovih trenutnih osvajača, tih divljih plemena sa modernom tehnologijom, sa bogatstvima zarađenim od droge, ubistava, šverca oružja i belog roblja, prostitucije i tome slično, oni su gotovo zanemarljivi. To je jedna historija koja traje onoliko dugo koliko i pobuna fanatika na Baš – čaršiji, po Andriću, kada su se pošteni muslimanski trgovci zatvarali iza kapaka na ćepencima, i to prođe kao oluja. Neće oni dugo izdržati, uništiće se sami između sebe jer su dirnuli jednu zemlju koja je sveta. Nimalo nisam zabrinut da će nam Kosovo biti zauvek oteto.”

(Vojska, 23.mart 2000)

Havaji 5-0 – Universal Channel Balkans

Poslednji Skaut — Thu, 01 Dec 2011 23:15:02 +0000

“Havaji 5-0″ je rimejk najgledanije kriminalističke, policijske serije s kraja đezdesetih čija se prvobitna verzija emitovala od 1968. do 1980. Radnja je pratila rad fiktivne havajske državne policijske agencije. Serija se, napustivši dotadašnju holivudsku praksu, umesto u losanđeleskim studijima snimala na autentičnim havajskim lokacijama, što je, uz realizam, doprinelo i njenoj atraktivnosti. Na programu se održala punih dvanaest sezona, postavši najdugovečnijom američkom policijskom serijom sve dok njen rekord nije srušila Law & Order.
Serija je danas najpoznatija po popularnoj muzičkoj temi koju je komponovao Morton Stevens, a zahvaljujući njoj je u žargon američkih ulica ušao izraz five-O kao sinonim za policiju…

Više informacija na: http://www.facebook.com/UniversalChannelBalkans

Mobi Dik 2010 – Universal Channel Balkans

Poslednji Skaut — Thu, 01 Dec 2011 23:06:44 +0000

U savremenoj adaptaciji romana Hermana Melvila, Ahab je mladi mornar čiju podmornicu napada zli beli kit. Beštija proguta polovinu podmornice, a Ahab se spasi, ostavši bez jedne noge. Mnogo godina kasnije, doktorka Mišel Herman i njen pomoćnik Pip testiraju podvodne zvučnike koji dozivaju kitove. Pojavljuje se američka podmornica, praktično kidnapuje naučnike i počinje lov na Mobi Dika.

Uloge: Beri Botsvik, Rene O’Konor…
Režija: Teri Strouks

Više informacija na: http://www.facebook.com/UniversalChannelBalkans

Skladište 13 – Sci Fi Balkans

Poslednji Skaut — Thu, 01 Dec 2011 23:02:35 +0000

Agenti tajne službe, Pete Latimer (Edi MeKliktok) i Mika Bering (Džoana Keli), bivaju dodeljeni tajnom postrojenju za skladištenje u Južnoj Dakoti. Ali ovo nije obična tajna operacija. Objekat je dom ogromnoj količini natprirodnih artefakata koje je SAD vlada sakupljala vekovima. Sada je posao Latimera i Bering ne samo da budu odgovorni za artefakte već i da tragaju za drugim takvim objektima u celoj državi…

Više informacija na: http://www.facebook.com/SCIFIBalkans

Biti čovek – Sci Fi Balkans

Poslednji Skaut — Thu, 01 Dec 2011 22:55:08 +0000

Američka adaptacija britanske hit serije, fantastične drame koja prati uspone i padove troje cimera u njihovim dvadesetim – koji su igrom slučaja duh, vukodlak i vampir. Pored svakodnevnih izazova sa kojima se susreće svako ko pokušava da živi u harmoniji sa drugim ljudima pod istim krovom, ovo troje protagonista se muči da izađe na kraj sa svojim nevoljama, u često neprijateljskom svetu običnih ljudi…

Više informacija na: http://www.facebook.com/SCIFIBalkans

Misterije Hejvena s2 – Sci Fi Balkans

Poslednji Skaut — Thu, 01 Dec 2011 22:47:52 +0000

ODRI PARKER je pametna i samouverena FBI agentkinja sa izgubljenom prošlošću, koja dolazi u grad Hejven, u Mejnu, da reši naizgled rutinsko ubistvo koje je, kao i ostale stvari u Hejvenu, sve sem onoga što se čini. Nedugo zatim, njena radoznalost je dovodi u centar ove neobične enklave, za koju se ispostavlja da je dugogodišnje utočište za ljude koji poseduju širok spektar natprirodnih sposobnosti, poznatih u polu-zaboravljenoj lokalnoj legendi kao ‘’Nevolje’’. Njen talenat za rešavanje nedokučivih slučajeva sa kojima se susrela, navode Odri da trajno ostane i dobije posao u policijskom odeljenju. Vremenom, ona saznaje da natprirodne sposobnosti građana ne utiču na nju – da je ona sama jedna od mnogih misterija koje treba rešiti. Najbitnije, Odri otkriva da je, iako se toga ne seća, nekako bila u Hejvenu ranije, pre 27 godina, da se zvala Lusi Ripli i da je pomagala ’’ljudima sa nevoljama’’ na isti način na koji to radi sada. Ova otkrića i još mnogo toga čine da Odri dovede u sumnju sve što je ikada znala o sebi, dok počinje da shvata da se njen dolazak i trenutna uloga u Hejvenu nisu dogodili slučajno.

Više informacija na : http://www.facebook.com/SCIFIBalkans

1154 kilometara do sna…

Poslednji Skaut — Fri, 25 Nov 2011 04:52:18 +0000

Ne spavam noćima, nedeljama… Više se i ne sećam kada sam zaspao i probudio se kao normalno čeljade. Negde postoji kvar, znam to, samo ne mogu da ga detektujem.
Zavukao mi se negde duboko i ćuti, misli da pametniji popušta. Ne zna on da ja nisam pametan…Da jesam, sada bi spavao duboko, hrkao bi’ da se čuje do Zemuna a ne…
Ovako, gledam u one bensedine i pitam se kada ću se predati.

Ko može više da izdrži? Ja bez sna ili taj kvar bez pobede. Znam da sam prazan, to jedino mogu da tvrdim sa sigurnošću. Ali gde i zbog čega, to već nemam pojma. Da me neko ubije, ne bi’ umeo da mu odgovorim.
Emotivno? Da volim na silu, nekoga nepoznatog, niti umem niti znam. Kao neko malo pirgavo mače, koje se igrajući upada u mrežu starog ribara, koji je krpi razapetu između dve vrbe.
I što se više rita, pokušavajući da se iskobelja, sve više se plete u nju. Ne zna malo blesavo, da treba da stane, da će je ogrubela ruka dobrog starog alasa nežno izvaditi iz zamke.

Nedostaje mi moj Dunav, drveni čamac pun mreža. Nedostaje mi Sima, moj sivi mačak, koji je svaku zoru pio kafu sa mnom, dok smo na terasi splava gledali preko reke, čekajući da se pojavi sunce. Nekako nisam sretan u
ovom cirkusu koji me okružuje. Nisam željan ovog velegrada, njegovih lažnih parada…Nisam srećan u društvu poznatih i uspešnih. Nedostaje mi moj stari dobri Kele, starina koja mi je bio i otac i majka, i brat i drug. Nikada nisam bio veseliji i srećni nego u tim jutrima u kojima bi zajedno doručkovali vruć burek iz kojeg je curela mast na sve strane. Kad se setim samo kako sam veselo palio vatru u Kraljici peći, uskoj visokoj furuni, namazanoj srebrnom farbom. Kako lepo gori dunavski jasen…

U ovim pokušajima spavanja, često mi je pred očima ta kilometar-tabla…1154… Toliko ima do Crnog mora. I nekako sam svakoga trena bio i na izvoru, ispod Švracvalda i na ušću, u delti. Umivajuči se u Dunavu ja sam se zapravo kupao i u snegu Alpa i u slanoj vodi Crnog, 1154 kilometra dalekom moru.

I pitanje je kada ću sve ovo bataliti i otići nazad. Probao sam skoro sve. Nije zanimljivo to što se može kupiti novcem. Tamo, gde ti je novac potreban samo za duvan i malo benzina za pente a i to zaradiš hvatajući ribu, tamo se spava duboko, iskreno. Tamo čak nisam ni hrkao. Tamo sam umoran i srećan odlazio u san i budio se nasmejan i srećan. To nema cenu…

Koliko košta android za 1 dinar?

Poslednji Skaut — Sat, 19 Nov 2011 23:29:40 +0000

Svim novim korisnicima mobilne telefonije, koji se naivno zalepe za reklame mobilnih operatera, jedan savet, koji može da im uštedi veliku količinu novca, ili da im potroši novac za zimovanje, na primer!

Ukoliko uzimate telefone koji su na android platformi, STROGO vodite računa u kom paketu ga uzimate. NI JEDAN mobilni operater vam neće reći pravu cenu potrošenog internet saobraćaja. Dok budete shvatili da vam prilikom svake konekcije na 3g mrežu android nemilosrdno guta megabajte, pokrećući silne aplikacije, koje iz želje da sve imate, probate i slično, skinete sa Android marketa, biće vam kasno.

Iz mog slučaja možete videti i naučiti, koja je prava cena megabajta ukoliko niste uzeli neki od paketa gde je internet saobraćaj drugačije tarifiran. Dakle, u mom slučaju, kod MTS Telekoma, uz mesečni paket MIX 2300, gde imam minuta i sms-ova ni sam ne znam koliko, 191 MB košta 7.804,36 dinara! Da, dobro ste pročitali i videli! Lako je izračunati da 1 (JEDAN) GB internet saobraćaja košta tričavih oko 40.000,oo dinara.

Vi sad pamet u glavu i uvek imajte na umu, da ni kod babe nema džabe a pogotovo ne kod mobilnih operatera!

Veliki pozdrav za MTS, samo ovako nastavite da NE UKAZUJETE na prave cene vaših usluga!

Krugovi u magli

Poslednji Skaut — Fri, 18 Nov 2011 00:40:41 +0000

I opet, zaglavljen između jave i sna,
kao veliki gospodar svoje sopstvene samoće, ćutim..
Borim se sa kratkim snovima,
koji se smenjuju kao na filmskom platnu,
dolaze i prolaze,
poput meseca koji se lagano šunja među oblacima…

Buđenja teška, kao i beg u san,
želim da spavam ali i da vidim,
kako se novi rađa dan…
U mom dvorištu,
iza visokih zidina, nastanila se tišina.

Poput ovih novembarskih magli,
smenjuju se noći i dani,
a ja ponovo lutam, izgubljen u njoj.

Svakodnevica mi ne pokazuje pravac,
pa po pravilu izgubljenog u magli,
pravim svoje krugove, nekada manje, nekada veće,
bez neke velike volje da maglu skloni proleće…

Laku noć lepim očima…

Poslednji Skaut — Wed, 16 Nov 2011 23:53:27 +0000

Nema šume u kojoj se mogu izgubiti, u kojoj mogu do starosti lutati, kao u tim lepim očima…

Jedino gde mogu odlutati, kao u tim očima je mesec…ali on je jedan.

Izbori 2012

Poslednji Skaut — Sat, 12 Nov 2011 18:36:34 +0000

Čitam vesti, da gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i i generalni direktor “Puteva Srbije” Zoran Drobnjak svečano otvaraju most Gazelu, pa se pitam, onako na glas:

Dokle će više da nam zamaraju mozgove?
Dokle će da otvaraju otvoreno?
Dokle će da zatvaraju zatvoreno?
Dokle će da prodaju prodato?

Da ne bi’ bio samo kritičar, dajem im savet kako da unaprede svoj repertoar prikazivanja uspeha velikog napretka:

Da operu sve prozore na Sava centru i onda ga svečano otvore i puste u rad!
Da sačekaju da opadne lišće iz parkova pa da svečano otvore zimske varijante istih!
Da Mrkonjiću daju što više farbe na raspolaganju, da ofarba sve mostove, tu imaju otvaranja koliko god žele ( da misle i na lokalne vlasti) naravno gde su na vlasti.

I na kraju, definitivno ubijen poslednjim pojavljivanjem vuka draškovića sa genijalnim idejama, mislim da bi Izbori 2012 umesto belih listića trebali da imaju kratku poruku, od 140 karaktera (u skladu sa predizbornim otkrivanjem Twittera kao alatke za dobijanje ili ne gubljenje glasača) onako kako ko oseća. Pa neka čitaju malo šta misli narod o njima…

Fotografija preuzeta sa sajta B92

Moji leptiri

Poslednji Skaut — Fri, 11 Nov 2011 23:56:36 +0000

Pustio sam leptire na slobodu,
da negde u toplije krajeve odu,
ovde im nije mesto ove zime,
biće im lepše pokraj neke plime…

Do proleća nek’ trepere pahulje po meni,
nek’ vetar otera sve duhove stare,
kiše neka speru prašinu prošlosti,
sa lica umornoga moga…

Znaš, negde i nekada,
ti divni leptiri postanu strašni,
kao crni gavrani glasni i opasni,
neumoljivo te mameći na greh.

Pomisliš tada da ih ne želiš,
da nije vreme,
da ti svojom lepotom,
na leđa stavljaju breme…

Kao bez duše

Poslednji Skaut — Tue, 08 Nov 2011 11:17:59 +0000

Šta čovek treba da doživi, da bi shvatio neke stvari? Tek sada, u ovoj kući, čija je tavanica nebo, koja umesto zidova ima otvoren pogled na beskrajne šume, osećam koliko je sve bez značaja. Koliko poklanjamo pažnje krajnje nebitnim stvarima, a zapravo se udaljavamo od pravih vrednosti, sve u želji za, na izgled, boljim životu.

A nekada je ovde, gde sada stojim, sve blistalo. Tu, gde je nekada sve mirisalo na dunje, koje je moja pra-baba držala na svim kredencima i ormarima, sada je ušetao miris samoće i tuge. Pitam se i sam, kako to može mirisati samoća i tuga. Može, osetio sam to tada, dok sam nepomičan stajao na mestu gde je nekada stajao šporet, uz čiju su vatru mnoge generacije odrasle. Dok ga nisu ugasili…

Pogled mi je prikovan za zid koji je ostao čitav. Šta je tu stajalo? Da, kako sam mogao zaboraviti. Pa tu je bio krevet, na koji sam obožavao da legnem, i da dremam dok pored šporeta, baba pravi kolače, koji i sada mirišu. Kako je to moguće, da sve tako jako doživljavam, kao da se sada dešava? Tek posle ovih momenata, u kući u kojoj sam odrastao, a koje više skoro da nema, shvatam neke stvari. Shvatam zašto su se ljudi vraćali da umru na svome pragu. Shvatam zašto su nosili sa sobom grumen rodne zemlje. Ali, ne shvatam nas, danas. Nas, kojima ništa nije vredno, kojima nije bitno kako se zovemo, čiji smo. Odakle smo, odakle potičemo. Šta je to vrednije? U šta se pretvaramo?

Da li se iko od nas zapita, kojim zapravo putem idemo? Više se ne volimo, ne poštujemo. Brat nije brat, sestra nije sestra. Sad je novac i brat i sestra. Moć, položaj, status… Zar zaista mislimo da su to prave vrednosti? Zar je potrebno da stojimo u kući bez krova, da gledamo u daljinu kroz mesto na kojem su bili zidovi? Da li tek kroz ovakve spoznaje, dolazimo do suštine života, do saznanja da ima mnogo lepih stvari koje smo zaboravili? Da li nas tek gubici, patnje i bol vraćaju korenima, od koji svi bežimo? Kao bez duše…

Nastaviću…

Moji snovi

Poslednji Skaut — Mon, 07 Nov 2011 08:43:18 +0000

Svaka moja priča na ovu temu je posebna, svaka je nova. Nemaju nikakve veze jedna sa drugom, a opet su toliko povezane.Čak sam i pokušao da nastavim tamo gde sam stao u prošloj priči, ali, nije vredelo.
Neke stvari u našim malim životima su jednostavno ovakve, predivne ali surove, prelepe ali nedostupne.
Samo ja znam koliko bih želeo da mogu bar u jednom malom segmentu da prikažem svu lepotu i tugu, svu radost i pustoš, sve kontradiktornosti koje donosim, svaki put kada odem tamo…među oblake.

Ovoga puta sam se zaista osećao kao da sam došao u svoj san…

Prilazeći automobilom, sa glavnog puta se u daljini naziralo moje malo carstvo, uvijeno između oblaka, zlatnih listova kestenja, i zelenih četinara.
U ovoj lepoti se gube tragovi bezumlja, koji su ovuda prošli. Ne mogu a da ne osetim pomešano osećanje tuge i besa.

Zašto ovde? Zašto bilo gde? Šta sad vrede granice, države, kada nema ljudi…Nema nikoga, samo napuštena ognjišta, koja polako nestaju u gustom rastinju.
Dok se laganjo penjem uskim, krivudavim putem, iliti cestom, ispred mene izlazi lisica. Gleda me nekako nevino, sa čuđenjem, kao da me pita, gde sam to krenuo. Nema straha od ljudi, zato što su i divlje životinje zaboravile da su ovde nekada živele porodice, da su istim ovim putem deca trčala u škole.
Sada, ovuda retko iko prođe.
Dok pišem sve ovo, hvatam sebe kako u mislima da je ovo nemoguća misija.
Nije pošteno da pišem ovako, preskačući mnogo toga. Ovde svaki kamen ima svoju priču, svaki list koji padne zaslužuje svoju knjigu.
Razmišljajući, ne primećujem da sam stigao pred svoje dvorište.
Kao da sam juče ovde boravio, najnormalnije stajem i izlazim iz auta. Ulazim u dvorište…
To su momenti kada sam u svome snu…
Vidim puno dvorište ljudi, radostan doček. Osečam miris hleba koji se peče u zemljanoj peći. Nozdrve mi se pune mirisom iz štale, iz koje proviruje jedno malo tele, koje mi se plezi…
Kokoške mi se motaju oko nogu, a crni kuštravi rundov mi skače po nogama, radujući se mome dolasku.
Preko tarabe vidim babu, koja u kecelji nosi sveže ubrano povrće. Smeje mi se osmehom koji ne zna za zlo, koji nikada nikome ništa nažao nije učinio.
Putem dolazi stado ovaca, i svaka ulazi u svoje dvorište, bez ikakve komande.
Da smo ikada umeli da učimo od životinja, sve bi bilo drugačije. Ali, nismo ni to znali.
Iz sna me trže jabuka, koja je pala na zemlju, tik pored mene. Vraćam se u stvarnost, koja me ponovo boli.
Ničega više nema. Nema radosnih lica, koja su me dočekivala…
Nema ni malog, šašavog teleta. Nema ni štale…

Nema ni kuće. Samo zidovi koji prkose vremenu. I jabuka, koja je rodila kao nikada. Kao da je ona želela da mi poželi dobrodošlicu za sve njih, kojih više nema.
Grane su joj se savile pod težinom, Ogromne, crvene, radosno me dočekuju…Jedino su one žive u mome dvorištu.
Ali, uprkos saznanju da je sve otišlo u nepovrat, da je nestalo, miris hleba iz pećnice mi ne izlazi iz nosa…Da li je moguće da je baš ovoliko jako? Da li je dovoljno samo jako želeti neke stvari, i očekivati da nam se dese?
Za sada, jedino to imam. To pravo na sećanje mi niko ne može oduzeti. Tu ljubav prema delu sebe mi ni jedan zakon na ovome svetu ne može uskratiti. Mogu mi srušiti kuću, poseći šumu… Mogu mi srušiti Crkvu…
Duh mi ne mogu oduzeti. Ne dam im.
Kao što mi ne mogu oduzeti miris domaćeg hleba, umešenog od brašna sa vodenice iz moga potoka…
Dok je mene, i ovo dvorište će biti puno smeha, ljudi i životinja…
Iz mog bunara će teći ledena voda…

Jabuke neće truliti po zemlji…
Nastaviću…

AKCIJA: I ja ustupam medijski prostor

Poslednji Skaut — Sun, 06 Nov 2011 20:44:36 +0000

Stop trgovini decom

Kampanja organizacije Astra — Anti Trafficking Action

maliVEliki ljudi

Kampanja organizacije maliVEliki ljudi

Bolje da znaš

Kampanja projekta Podrška u borbi protiv HIV/AIDS-a

Ujedinjeni protiv droge

Kampanja Ujedinjeni protiv droge

Osobe u razvoju

Kampanja organizacije Deèje srce

Bitka za bebe

Kampanja Bitka za bebe

Klarinet

Poslednji Skaut — Sat, 05 Nov 2011 09:22:07 +0000

Budi me klarinet od ovog oluka, koji neumorno svira neku svoju muziku. Pada kiša..
Ne volim praznike, izgubim se pa više ne znam ni koji je dan ni koje je godišnje doba.
Volim kišu, uvek sam je voleo. U kapima nalazim sećanja…
Bio sam mali, ne sećam se tačno, mislim da sam imao 7-8 godina. Jedno od mnogih bezbižnih leta koje sam provodio kod babe i dede u Slavoniji. Dani su mi bili kratki, leteli su. Budio bi se sa prvim petlovima, koji su pevali, okačeni po tarabama, kočoperno šireći krila, kao da su na taj način pokazivali svoju snagu komšijskim petlovima, a ujedno se trudili da ih vidi svaka kokoška u kraju.
Prethodne noći nisam oka sklopio, nestrpljivo čekajući da se oglase ovi praiskonski satovi, preteče današnjim modernim alarmima, koji ispuštaju neke jezive, šištave elektronske glasove. Napolju je padala ona dosadna, sitna kiša, koja nije imala namere da prestane. Činilo mi se da su oblaci toliko niski, da ih mogu dohvatiti rukama. Spustili su se na selo, jedva sam video početak šume. A danas smo trebali da idemo, da pređemo celu šumu, da odemo na drugu stranu planine u babino selo, na slavu. Trebali smo da pređemo ceo Papuk. Od kad sam čuo da idemo, pre par dana, ja sam kao u transu. Svi me smiruju i sa osmehom me gledaju, kao da znaju koliko mi znači. Dok gledam kroz prozor, ne primećujem da su svi ukućani ustali. Potpaljuje se vatra, koja je gorela bez prekida, godinama…Pogledom pratim pra dedu, koji treba da kaže da li idemo ili ne. I danas sam siguran, da je, videvši u mojim očima koliko želim da idemo, rekao da se pakujemo. Skočio sam na njega od radosti, jako ga zagrlivši, dok su me njegovi ogromni brkovi grlili. Dok pišem ovo, nekoliko decenija kasnije, imam neverovatan osećaj, imam živa sećanja, kao da je sve tu, sada…Koliko je ovo pisanje iz mene izvuklo skrivenih sećanja, za koje sam bio zaboravio. Na trenutak sam osetio vlažni brk na obrazu…miris dedine košulje, na domaći sapun, kojim je baba prala stvari u potoku…mirise koji su dolazili sa tavana, gde su visile kobasice i kuleni.

More sećanja mi navire, više ne znam ni šta pišem. Osećam kao da sam se vratio u to vreme, kada je sve bilo divno i bezbrižno, bez veštačkih stvari, vreme dobrih i poštenih ljudi, koji su živeli svoje živote, ne mareći za globalno otopljavanje, trke formule i ratove u pojasu Gaze. Živeli su sa prirodom, njoj davali i od nje uzimali. Sakupljali kišnicu, kojom sam prao kosu. Pio mleko krava, koje su samo spavale u štalama, dok su po danu obilazile livade, koje su nestajale u stogodišnjim šumama.
Nalazio jaja, koje su kokoške nosile po starim drvenim šupama. Jaja sa dva žumanca…Po ceo dan jeo jabuke petrovače…
Moram završiti ovo pisanije, otišao sam daleko od početka, o kojem ću drugi put.
Svet u kojem sada živim ima svoja pravila, pisanje ovih elektronskih zapisa takođe. Već sam napisao duže nego što bi trebalo da bude.
Evo, i moj klarinet se utišao, sunce se gura kroz oblake. Biće lep dan…

Reči namenjene meni…

Poslednji Skaut — Sun, 23 Oct 2011 00:21:45 +0000

Ako ti je stalo do mene,
pokušaj da prepoznaš momenat,
kada želim samoću,
pričanje u tišini, sa sobom samim…

Nekada sam bio zanimljiv svima,
sada sam dosadan sam sebi,
naiđe to, tako,
kažu stari.

Negde sam se zaglavio,
u međuprostoru nekom,
bar meni dalekom.

Ne traži sebe u ovim redovima,
ovo nije namenjeno tebi,
pišem i pričam sam sebi…

Nije meni strašno što ne tražim tebe,
imam veći problem,
da pronađem sebe,
u ovoj pustinji duša.

Oseti život

Poslednji Skaut — Mon, 10 Oct 2011 21:39:56 +0000

Ne zavidi svetlima velikog grada,
ona su opsena, prevara, igra senki,
mame da u klopku te uhvatite, kao dugu…

Prođi kroz baru da pokvasiš noge,
da dobiješ temperaturu,
da shvatiš da živiš život a ne on tebe…oseti.

Ostani gladan pored pune trpeze,
otvori prozore široko, kada je napolju ciča,
nek’ ti kroz pluća prođe ledeni severac…oseti.

Ako te boli, ti joj reci da je ne voliš,
ne stidi se svojih suza, zaplači, ljudski je,
neka te stara majka zagrli, ona te voli najviše…oseti.

Na kraju kada ti je najteže, ti se nasmej svemu,
hladnoći, patnjama, suzama,
videćeš da si pobedio…oseti.

Buđenje u 7 minuta

Poslednji Skaut — Fri, 07 Oct 2011 11:53:54 +0000

Tup, tup, tup…
Budim se.
Komšija me budi lupanjem od rane zore.
Tražim mobilni telefon, koji mi je negde ispod jastuka.
Nema poruka, nema propuštenih poziva.
Dobro je.
Otkrivam se.
Erekcija odlična.
Dobro je.
Okrećem se da bi mogao da spustim prvo levu nogu sa kreveta.
Sujeverje.
Idem u kupatilo, gledam se u ogledalo.
Nisam jako naduven.
Dobro je.
Umivam se.
Odlazim u kuhinju, uključujem ono moderno kuvalo za kafu koje sam dobio na poklon,
Sjajna stvar.
Šoljica, dve kašike nesa, jedna pilulica lažnog šećera.
Pravim cedevitu.
Sipam vodu u kafu, dodajem omiljeno NoyNoy mleko ala Grčka.
Stavljam na tacnu i odlazim u sobu.
Otvaram prozore i vrata i svežina jutra ulazi u stan.
Dobro je.
Vreme je sunčano.
Palim laptop.
Upadam u fotelju.
Pijem monopril plus, pola tablete.
Palim cigaretu i duboko udišem.
Dobro je.
Živ sam.

Još jedna tišina

Poslednji Skaut — Thu, 06 Oct 2011 22:05:29 +0000

Zaglavljen u svakodnevici koječega,
izgubljen u gomili,
okrenut ka suncu,
sa pogledamo ka zvezda i mesecu.

Stojim na prometnim raskrsnicama,
ni sam ne znam u kom gradu,
gledam iza sebe,
ne bi li video neki znak.

Verujem u te znakove,
koje često vidim pored puta,
po njima sam se upravljao,
u svom putovanju kroz život.

Društvo mi pravi samoća,
dok mi nemir pravi mir,
i tako u krug,
gore, dole, levo i desno.

U ispijenoj šoljici kafe,
na lažnom porcelanu,
tražim pogledom sutra.

TRADEMARK u EU?

Poslednji Skaut — Wed, 05 Oct 2011 11:41:04 +0000

Kako se zove kafić u Limenariji, ostrvo Tasos, Grčka?

Pa Google, naravno

Trademark? Neee

Šta je trademark?

Izvor wikipedia

Zabrana Facebooka u firmama!

Poslednji Skaut — Wed, 05 Oct 2011 11:00:38 +0000

Nezvanično, još jedna kompanija je zabranila svojim zaposlenima da koriste društvene mreže, tj Facebook.
Radi se o PRVA TV kako kažu nezvanični izvori. Obzirom da nemam potpunu informaciju šta je tačno zabranjeno, ne bih želeo da preuranim sa zamerkama, ali uopšteno, u ovakvim situacijama, postoji više stvari koje su zanimljive.

Prvo, da li su ovo uradili da bi podigli produktivnost na poslu?
Ako je tako, nadam se da će to biti vidljivo u dogledno vreme.

Druga stvar je pitanje da li se kompanije boje da će zabranama zaposlenima da posećuju društvene mreže, uspeti da sakriju nepravilnosti i prljav veš, koji ne retko, zaposleni iznose baš ovim putem. Mada je to po meni sasvim druga tema.
Zna se šta se sme a šta ne sme, pa i ako neki zaposleni objavi nešto što je pravilnicima zabranjeno, za to postoje druge mere.

U svom višegodišnjem radu sa nekim “velikim” kompanijama, odlično znam za odnos istih ka online komunikaciji sa korisnicima. Izrasli preko noći iz SZR-a u velike i moćne kompanije, misle da je njihovo pojavljivanje i nekomuniciranje sasvim dovoljno da se njihovi korisnici osećaju počastvovano i srećno što im neko, ko uzgred rečeno, živi od istih tih fanova, povremeno plasira nešto slatko. Naravno, o negativnim stvarima se ne priča, to je zabranjeno.

No, da se vratim na početak. Ukoliko je ovo tačno, da se zabranjuje zaposlenima da koriste Facebook, Twitter i druge društvene mreže, imam vrlo jednostavan recept. Jednostavno, masovni UNLIKE njihovih fan strana, naloga i drugih kanala online komunikacije. Dok njihove statistike ne krenu dole, crvenim strelicama, neće shvatiti šta rade. Mada, da su na ovim mestima u kompanijama ljudi koji razumeju i znaju kako funkcioniše, sve bi funkcionisalo na drugi način.
Ovako, sa kupljenim diplomama ili postavljeni ispred raznih fondova sumnjivog porekla, daju sebi za pravo da ignorišu online komunikaciju.

Zato, najlakši način je pokazati i dokazati koliko je viral moćno oružje.

Opasni snovi

Poslednji Skaut — Tue, 20 Sep 2011 00:11:44 +0000

Još jedno bežanje od sna,
ne volim tišinu koja me dira,
i ne da mi mira.

Bežanje od buđenja je mnogo gore,
nemirni snovi,
koji me u duboke virove gone.

Počeo sam da spavam dugo,
ne želeći da se budim,
da ulazim u dane,
koji me ničim ne mame.

Znam da moram otići,
iz ovih opasnih snova,
u neka svitanja, svežija, nova.

Ne gubim nadu…

Poslednji Skaut — Mon, 19 Sep 2011 20:58:36 +0000

Voleo sam je nekada davno,
toliko davno da se više ne sećam
ni njenih dodira.

Znam da je bilo iskreno i jako,
da sam je čekao drhteći,
da li će se pojaviti,
ali se ne sećam njenog lika.

Bila je topla i mila,
ali više se ne sećam njenog mirisa.

Znam samo da je mirisala na mladost,
to mi je ostalo u nosu,
miris zbog kojeg sam tako umeo da je volim.

Pokušavam u skupim radnjama
da pronađem te mirise,
da kupim negde taj dodir,
ali ne vredi.

Kako da kupim nešto što ne umem
prodavcima da objasnim,
kako da im kažem šta tražim,
kad ni sam ne znam.

Ne gubim veru, idem dalje,
nadajući se da ću ipak jednoga dana,
možda u nekom zaboravljenom gradu,
uspeti da prepoznam svoju nadu.

Beogradska košava

Poslednji Skaut — Mon, 19 Sep 2011 10:26:10 +0000

Dočekasmo još jednu sezonu košava i to ovih pravih, jesenjih.

Beogradske ulice su pogotovo zanimljive u ovom periodu.

Sve kese ovog grada veselo lete na sve strane.
Ako imate malo sreće, možda vam na glavu sleti neki zanimljivi flajer.
Ako ste manje srećni, pazite, mozda umesto flajera na vašu glavu padne neki bolbord ili deo fasade.

Posebno je zanimljivo u soliterima i zgradama.
Tu se javlja potreba za tamponima za uši ili MP3 plejerom, sa muzikom Andree Bocellija, da vas umiri.
Ponovo dolazi vreme uživanja u razbarušenim frizurama naših prelepih dama.
Uz kišu koja sleduje u narednom periodu, zaboravićemo sve Ade ciganlije i sve Thassose na kojima smo uživali.
Ispijaćemo kafe nabijeni po kafićima, za koje tek sada vidimo da imaju jedva 3-4 astala, za razliku od leta, kada okupiraju trotoare.
Sve u svemu, svima želim dobre živce i veselu jesen

Fotografija preuzeta sa dailymail.co.uk

Miloje Sekulić i Dragan Varagić

Poslednji Skaut — Sun, 18 Sep 2011 10:28:10 +0000

I jedan i drugi, naravno.

Moje kratko viđenje dva čoveka koji, hteli mi ili ne, imaju VELIKI uticaj na mnoge ljude koji se bave ili žele da se bave internetom.
Za sebe mogu reći da sam od obojice dosta toga naučio. Da, naučio i to me nije sramota da kažem. Od svakoga po nešto.

Varagić ima ogromno znanje, kako u teoriji tako i u praksi. Moja jedina zamerka njemu je da po nekada malo ume da promaši temu, kao kada je na prvom TwettUpSO starijim damama pričao o real time opcijama koje ima Google. Naravno, nije sporna tema, ona je savršeno obrađena. Sporna je, po meni, bila ciljna grupa, koja ne zna ni kako izgleda računar

Miloje, koji je uzgred i moj prijatelj, je neko od koga sam učio šta treba da radim i na koji način, pogotovo u online PRu. Da nije bilo njega i moram spomenuti moju dragu Tanju Tatomirović, ja bi’ verovatno ostao na nivou chatovanja po FB i sličnim mestima Imam zamerku i za Miloja: Ne pravi na dame ljude, vraćaju ti kamenom umesto hlebom!

Da završim: Internet u Srbiji bi bez ova dva velika poznavaoca bila mnogo stepenica na nižem nivou. Ljudi, kakvi god da ste, hvala vam što sam imao šta da naučim od vas

PS Da unapred obavestim sve one koji će početi da komentarišu u smislu: Ja tebi vojvodo… da Poslednji Skaut nije neko ko previše brenuje i ko se uvlači zarad većeg i dužeg Klouta Pišem svoje pesme i bo00li mene

Fotografija preuzeta od Deda Bora

O twitterašima, nekim…

Poslednji Skaut — Sat, 17 Sep 2011 23:01:11 +0000

Na twitteru sedi,
društvo mrtvih pesnika,
ima programatora,
i po nekog’ vesnika.

Velika većina na njemu i spava,
pobegli od istine,
tu ne boli glava.

Za retweets se živi,
prodaje se duša,
jedino je bitno,
da te mentions hitno .

Uzvratiti ume samo ljudi malo,
ogromnoj većini,
do slave je stalo.

Ni to nije loše,
zabole me ćoše,
do retweeta malo,
meni nije stalo.

Prevara života…

Poslednji Skaut — Sat, 17 Sep 2011 22:37:38 +0000

Samo prolaze i ne pitaju,
nekada tiho nekada burno,
prolaze, lete kao vihor,
i ne pitaju.

Ne pitaju za zdravlje, za snove,
da li je hladno ili vruće,
samo prolaze,
i nestaju poput senki sa asfalta.

Izgubljeni u toj brzini,
ne vidimo gde smo i ko smo,
poput slepih miševa,
skrivenih po pećinama.

Umemo sebe da omanemo,
doživljajima kojih ni svesni nismo,
misleći da smo prevarili;
neshvatajući da smo prevareni.

Stojimo dok trčimo,
budni dok spavamo,
neshvatamo da je tren prošao,
držimo ga poput zadnjeg zalogaja.

I kad napokon shvatimo,
da je danas sutra,
na smeni sunca i meseca,
čekaćemo jutra.

Za neke iz kruga dvojke

Poslednji Skaut — Thu, 15 Sep 2011 21:51:14 +0000

Šta krug dvojke boli ona stvar za Kosovo i Srbiju?

Nikada ih nije ni bilo briga…

5. oktobra su sedeli po kafićima dok se navučeni i omalovaženi narod iz cele Srbije digao protiv vlasti, verujući istim ovima koji su

posle toga zaseli i ne popuštaju.

Lepo im je, Šojića koliko nećeš.

Tako je i sada. Mnogo se više brinu za pedere nego za sutra ove zemlje.

Samo su u Otpisanima momci iz kruga dvojke bili na strani svoje zemlje.

I devojke, naravno. Marija i njene drugarice…

Današnje drugarice nemaju tih muka. Prvo niti su drugarice a niti većina njih zna ko su.

Znaju za Pradu i to im je dovoljno.

Ne bi’ me ni malo začudilo da se sutra bore da hašim tači dođe u krug dvojke da se druže sa njim. Šta to njima znači.

Samo da im je malo prokletih para, ako mogu da kupe neki dobar auto ili da imaju za krpe i putovanja i to je to.

Ne daj Bože da u takvom društvu spomeneš da si Srbin. Kao da si ih udario maljem po glavi.

Njima su draže one biserne babe od njihovih rođenih.

Ali, sve se nadam da nije cela Srbija u centru dvojke. I još se nadam da u ovom krugu ipak ima više Srba od šiptara.

Jeste ovo građanska država ali je još uvek Srbija.

I dok je tako, moraćete da slušate o tome.

Kome se ne sviđa…

Istina sa Kosova!

Poslednji Skaut — Thu, 15 Sep 2011 10:43:25 +0000

U vremenima koja su iza nas i koja nam dolaze, imam jedno vrlo prosto pitanje ili razmišljanje na ovu temu:

Zašto se na severu Kosova ne postave livestreamovi, pa da ceo svet može da vidi šta se dešava?!

Siguran sam da postoje uslovi, ukoliko se to zaista želi. Ovim putem nudim ovo kao ideju svima koji imaju volje i koji na kraju, mogu da pronađu svoj interes, kao na primer Live-e. TV

Foto preuzet sa pressonline.rs

Sajam taštine…

Poslednji Skaut — Wed, 14 Sep 2011 20:19:58 +0000

Kolotečina ničega,
sajam taštine,
lica bez fasada,
umorne ulice.

Buđenja pospanih,
snovi budnih,
sterilni mirisi,
tužni pajaci.

Boje bez kolora,
kupanje bez mora,
samoća u moru ljudi,
tišina u grotlu grada.

Odlazak iz grada,
povratak bez nada,
čežnja za nepoznatim,
umor od poznatih.

Kolotečina ničega,
sajam taštine…

Zašto nemam devojku…

Poslednji Skaut — Sun, 11 Sep 2011 21:46:03 +0000

Možda sam ja težak čovek, nije isključeno.
Ko nije, svako na svoj način.
Nisam više u cvetu mladosti.
Ali nisam ni blizu kraja.
Uspeo sam nešto da napravim od sebe.
Mnogi nisu verovali u mene.
Ovako ili onako, izneverio sam ih.
Živim solidno, imam veliki frižider koji je uglavnom dobro popunjen.
I to je važno, iz više razloga.
Nisu mašne i kamašne, sa jednim jogurtom i kutijom margarina.
Solidno se živi.
Živim sam.
Zašto?
Moja dobra Mladenka je odavno na nebu.
Gleda me i smeje se.
Zna dobro da joj nikada neću tražiti zamenu.
A svaka bi da mi bude mama.
Da me savetuje.
Da mi priča.
Da brine o meni.
Da mi bira garderobu.
Svaka zna šta je najbolje za mene.
Samo jedno ne znaju.
Neću drugu mamu.
Hvala na razumevanju.
Ako čitaš ovo…

Obećana pesma jednoj Ani

Poslednji Skaut — Sun, 11 Sep 2011 00:09:58 +0000

Obećah ti pesmu,
al’ ti strofe pišem,
dok pod ovim nebom,
vrlo teško dišem.

Dok na plaži spavaš,
pokrivaš se nebom,
slušaš Tropikale,
kako Grke hvale.

Za noćas je dosta,
pisanja mog posta,
dobićeš i sutra,
deo moga jutra.

Ravna linija

Poslednji Skaut — Sat, 10 Sep 2011 23:23:22 +0000

Zaboravio sam da pišem olovkom, rukopis mi liči na onaj iz 1970 i neke…

Nisam ovde pisao milion godina, nisam imao šta. Ni sada se nije desilo ništa epohalno, naprotiv. Tek sad sam zalutao u život kao magarac u magli. Da me neko pita zašto, ne bi’ umeo da mu odgovorim. Jednostavno, tako je. Da li od drveta ne vidim šumu ili u šumi ne vidim drvo, pitanje na koje nemam odgovor.

Život mi se dešava a ja ga samo posmatram. Pitam se po nekada, gde je toliko požurio…
Znam odlično da je nebo gore, gledamo ga svakoga dana i noći. Znam i da je zemlja dole, pogotovo kad padne kiša pa stanem u blato. Sve to znam ali ne znam gde sam ja. Niti volim niti mrzim. Ravna linija. Po neka konstatacija, onako više za sebe i to je to.
Kriza identiteta? Srednjih godina? Sve zajedno pa dobro pomešano…

Prvi put mi se nije vraćalo kući sa dužeg odsustvovanja iz iste. Sve mi je bilo nevažno, gde ću da zaspim i gde ću se probuditi. Da imam neki razlog pa ajde, ovako…Kao neko razmaženo derište koje ne zna šta želi, tako i ja. Počeo sam da uživam u samoći a to nikako ne volim. Ne puštam nova lica da uđu kroz kapiju moga zida. Zaboravio sam da volim. Gledam svoju profil sliku na Facebooku i sve više se prepoznajem. Baš kao neki kurjak, iskezio zube sam na sebe.

Ali, da ne bude da je sve naopako. Moji dragi i iskreni prijatelji, mada muče muku sa mnom u zadnje vreme, tu su mi. Trpe me, šta će. Hvala im na tome. Hvala i novim prijateljima koje sam upoznao. Obećavam svima da ću biti bolji.

Neka budu strpljivi dok u gustoj šumi ne pronađem drvo. Do tada, dobićete po neku pesmu od mene, s’ vremena na vreme.

Vrisak lepote

Poslednji Skaut — Mon, 08 Aug 2011 20:44:34 +0000

Jedino vrisak zaustavi suze,
u dolini tuge,
gde sam k’o dečak;
jurio duge.

Na tavanu mome,
sad nebo se vidi,
da li se iko,
zbog ovoga stidi?

Usamljen bunar prkosi svemu,
k’o izvor života,
daje mi nadu,
i novu dilemu.

Da li je vredno,
kad živiš bez sebe,
bez dela života
umire lepota.

Jedino vrisak zaustavi suze,
u dolini tuge,
gde sam k’o dečak;
jurio duge.

Tužna je moja Srbija!

Poslednji Skaut — Mon, 13 Jun 2011 10:14:17 +0000

Molim državu da moju dušu ne prodaje nikome bez mog pristanka.

Molim državu da ima na umu da Srbija nije njihova dedovina.

Molim predsednika Srbije Borisa Tadića da shvati da Srbija nije njegov privatni projekat.

Molim sve koji su zaboravili skoru prošlost, počnu da se leče od demencije.

Molim sve koji su na vlasti da NIKADA ne zaborave ovo:

httpv://www.youtube.com/watch?v=j8hW81mtt6s&feature=related

Magla

Poslednji Skaut — Sat, 11 Jun 2011 00:02:03 +0000

Kako je lepo kad voliš,
kad imaš taj lepi osećaj,
da u džep svog kaputa,
možeš staviti punu šaku magle.

Dok se prisećaš tih usana,
koje te podsećaju,
na mirise lipa posle kiše,
koje tražiš godinama, uzalud.

Kako je lepo dok te boli,
što je više nemaš.
Dok uporno po džepu,
tražiš sakrivenu maglu,
da te podseti na nju.

Samo spavaj “gajbi” generacijo!

Poslednji Skaut — Thu, 09 Jun 2011 13:59:29 +0000

Imao sam 15 godina kad sam kupio prvi automobil. Bio je to jedan lepi beli Fića. Platio sam ga 1000 maraka (za one koji su se kasnije rodili, to je bila tadašnja valuta) a novac sam zaradio radeći preko leta na PIK-u sezonske poslove. Plevili smo repu, brali metlice sa kukuruza, slagali ogromne bale sena.

Pokušaću bar malo da dočaram kako je to izgledalo. Repa: Traktor nas doveze na početak njive, okrene se i ode. 6 sati je ujutro i na poljku je onako, prilično sveže. Uđeš lepo u svoju vrstu, koja je dugačka minimum 400 metara i lagano se sagneš i kreneš. Čupaš travu, koja se zvala sirak, koliko me pamćenje služi. Ideš tako grbav ceo dan i čupaš travu.

Listovi repe su puni rose negde do podne, tako mi se činilo. A to znači da si u blatu dok ne upeče jako sunce i rosa ne izvetri. Onda počinješ da se sušiš i onako skorušen od blata provedeš ostatak dana. Dobijemo ručak oko podneva, traktor nam donese manjerke i mi posedamo pod prikolicu, ne bi li se bar na trenutak sakrili od sunca, koje nas ubija ceo dan.

Posle ručka ponovo, sve isto. I tako do pred mrak, kada se ponovo pojavi ogroman traktor koji nas potovari u duboke prikolice i vrati nazad u selo. Onako nikakvi jurimo svako svojoj kući.

Obzirom da se meni sve događalo u selu kod babe i dede, ja trčim da se što pre spremim za izlazak u “centar” sa starijim bratom, koji mi je bio idol i koji je vozio novi APN 6, zelene boje sa crnim, plastičnim branicima. U “centru” je svako veče bilo ludo i nezaboravno, do ranih jutarnjih sati, kada bi se bukvalno samo presvlačili i jurili da nam ne pobegne traktor koji nas vozi na njivu. Ako ne stignemo, nema dnevnice, a svi smo imali svoje ciljeve. Zašto vam sve ovo pričam, ovako, bez reda?

Pričam vam iz razloga što se svakoga dana čudim i ne umem da prestanem. Gledam ovu generaciju klinaca, koji žive neki svoj život i pri tom mi jako idu na živce. Neće da rade, lenji su, pričaju o nekoj velikoj lovi, prvo što pitaju je ” a kolika je plata” i sl. O neodgovornosti da ne govorim. O nepoštovanju starijih još manje.

Mogao bi da napišem enciklopediju o njima, ali nemam vremena. Moram da radim zato što ne dolaze na posao, što neće da rade. Što oh boli uvo za sve, što koriste odvratnu reč “opušteno”, “iskuliraj” i slično. Zato nikada neće imati, celog života će biti “opušteni” i “iskulirani”, sedeće “gajbi” (mrzim ovaj izraz) i pljuvaće po svemu što vredi, misleći kako znaju bolje. Ali samo u mislima. lenjost im ne dozvoljava da to i pokažu.

Pričaće o inostranstvu kao o nekom El Doradu, ne znajući jadni, da bi tamo, bez mame i tate za 3 dana umrli od gladi, tako lenji. I zato kad čujem da je mladima teško, samo okrenem glavu na drugu stranu i “opušteno iskuliram”. Naravno, čast izuzecima (koji su zaista u velikoj manjini).

Vetar u jedra

Poslednji Skaut — Mon, 09 May 2011 22:25:35 +0000

Nekada se čovek zaglavi
zapetlja u mreže koje plete,
po nekada delujem
kao malo dete.

A niti su čudne
nevidljive poput duhova,
što ih više skideš
sve se više roje.

Nekada, jednostavno pustim
da me sve to obavije jako,
toliko da ne mogu da dišem,
i tek tada, tek tada se budim.

Širim skupljena ramena
kao jedra pred oluju,
punim se vetrom koji nosi
težak vazduh slobode.

A tada, odlazim na talasima,
daleko sa pučine tvoje,
da u nekim divljim vodopadima,
pronađem mir za oči svoje.

Jer tek tamo, ispod slapova,
mogu da pustim suzu neku,
za koju niko nikada neće znati,
dal’ je suza ili kap iz oka.

Divlja strast

Poslednji Skaut — Fri, 08 Apr 2011 21:51:24 +0000

A sve je krenulo sasvim slučajno.
Moj dolazak na kafu i kolače pretvorio se u borbu dva oznojena tela koja su pokušavala jedno drugom nešto da pokažu i dokažu.
Vrtlog strasti nas je nosio kroz sobe, kroz senke su prolazili duboki uzdasi.

Pobednik i poraženi su se smenjivali svakoga trena. Mesec je prolazio kroz tebe i mene i nestajao. Kao i ja u tebi, ti u meni.
Niz tvoja izvajana ramena su padali slapovi mokre kose, koji bi u trenucima zanosa poput bičeva udarali po mom licu. Pokušavali smo da u očima pronađemo taj mali znak predaje, signal da je neko u ovoj borbi pobedio.
Leteli smo na vrhu cunamija, čekajući tren dodira sa zemljom, iskonski prasak zvezda, eksploziju univerzuma. Dolazilo je kao uragan, vreo damar vetra je počinjao da žari već usijana lica.

I tada je tebi, ili meni, više nije ni važno, pukla veza. Ta glupa sprava nas je izdala, u trenutku kada smo trebali da postanemo jedno telo u kosmosu. Nastupila je čudna tišina, na tren je sve stalo. Samo je srce lupalo nekim ludim ritmom, koji se čuo daleko.

Možda čuješ kako lupa i bez telefona, toliko je jako… Napuni baterije drugi put, nikada se ne zna. Zvezde kruže, možda se naše ponovo sudare u nebeskom prostranstvu i ponove veliki prasak.

Iluzija senke

Poslednji Skaut — Thu, 07 Apr 2011 22:01:11 +0000

Fasada od karmina,
firmirana stakla koje pogled kriju,
zalutala međ’ zemljane,
zaboravila ime planete.

Priča o slobodi,
od koje se boji,
o lepom životu,
a dane mu broji.

Preplanule puti,
od sunca se sklanja,
kabriolet voli,
a vetra se boji.

Samoći se smeje,
a sama se budi.
Priča o sutra,
zaboravila juče.

Po mesecu ona krade dane,
zvezdama se kiti,
zaljubljeno gleda u izlog,
ne bi li videla sebe.

Krug

Poslednji Skaut — Sat, 02 Apr 2011 21:38:12 +0000

Osvrnem se i vidim samo put,
prljav i blatnjav…
A juče je bio tako nestvarno beo i lep,
svetlucav od mesečine,
prosto nestvaran.

Čarolija je nestala,
sneg se otopio i ostalo je samo blato.
Nestaće i ono, pretvoriće se u prašinu,
koju će neki vetar oduvati i odneti ko zna gde.

Nestaju lepe stvari,
ružne vetar odnosi i tako, u krug.
Ostajem i čekam neke nove snegove,
neke nove vetrove.
I starim, svakoga dana sve više.

Mnogih blatnjavih puteva se i ne sećam,
vetar ih sakrio od mene.
Sunce mi liči na mesec,
zvezde na ulične lampione.

Više ne znam šta je san a šta java.
Noći menjaju dane,
radosti tugu, nesreća sreću.
I ponovo u krug.

Ceo život mi je krug,
čini mi se kao da nema ni početka ni kraja.
Samo večno lutanje i dolazak na početak…ili kraj.

Okrećem se i lagano krećem,
korak po korak,
pazeći da ne stanem u baru,
koja je juče bila lepa i bela,
svetlucava kao ćilim iz bajke.

Krug je odavno zatvoren,
samo ja,
kao Poslednji Skaut,
tražim početak i kraj…

Apsolutni hit

Poslednji Skaut — Fri, 01 Apr 2011 19:47:40 +0000

Apsolutni hit sadašnjosti i budućnosti!

httpv://www.youtube.com/watch?v=2HaHy4e3oBU

Ko je ko na internetu

Poslednji Skaut — Fri, 01 Apr 2011 08:27:00 +0000

Pokušaću u par crta da vam kažem ko je ko i ko je kakav na internetu i u poslovanju!

Naravno, za ovakvu analizi malo je jedan blog post, ali ću se potruditi da iz ličnih iskustava ukažemo ko je ko u poslu.

A da nas ima raznih, ima nas!

Moram da napišem dovoljno teksta da mi u share ne bi išla poruka sa dna ovog blog posta, koji se nalazi ispod slike, zato i lupetam ovako

Naravno, APRILILILILIIIIIIIIIII

Lajkuj me

Poslednji Skaut — Thu, 31 Mar 2011 20:52:11 +0000

Dobro znan trenutak svima, trenutak prilaska prozoru u sadašnjost, našem voljenom Facebook-u i klik… Da vidim da li mi je nešto lajkovao-la. Naravno, ima lajkova, ali ne onog očekivanog. I šta sad? Ništa, brže bolje novi status, nova fotka, nova pesma i novo čekanje i pecanje. Od ovog ludaka Facebook-a sam počeo da gledam ili gore levo ili dole desno. Postaću razrok ali u dijagonalu i to će se postati nova dijagnoza, “razrokost FB-2″ … Naravoučenije, ako želite da ne budete razroki, ne gledajte u gore spomenute uglove već pravo pred sebe. Neka vam se crveni u uglovima, ignorišite. Biće bolje i po oči i po srce ako je to još kod nekoga živ organ

Zbogom fudbalu!

Poslednji Skaut — Tue, 29 Mar 2011 19:49:32 +0000

Večeras sam rekao zbogom srpskom fudbalu. Dao sam mu pola svog života, od mene je dosta. Da mi i ovo malo nerava što imam uzimaju, ne dam. Čast pojedincima ali naš fudbal je bolestan kao i cela ova zemlja. Kukavice ne prolaze ni u crtanim filmovima, a o životu i da ne pričam. Milion puta ista priča. Menjaju se selektori, igrači ali nema ko da promeni mentalitet. Više od sto godina postoji ova igra, i samo još mi, debilni, nismo shvatili da ziheraši ne prolaze.

Da ne bih bio vulgaran kao što u ovom trenutku osećam, ovim ću završiti ovu tužnu priču. Na kraju krajeva, ostao sam i bez voljenijih od fudbala. Zbogom bubamaro

http://www.youtube.com/watch?v=aO_U8lv3C-8

Sanjam te…

Poslednji Skaut — Mon, 21 Mar 2011 20:45:14 +0000

Bio je to jedan od onih malih provincijskih gradića, sa starom oronulom crkvom i parkom oko nje, koju su dečurlija izgazila igrajući fudbal. Gradić u kojem su izlozi bili musavi od prošlogodišnjih kiša, ukrašeni izbledelim tapetama, koje su se odavno potklobučile od vlage. Fontana koja je nekada davno radila, u vreme državnih praznika i na dan Njegovog rođendana, sada nakostrešenim cevima za vodu koja vire iz raspuklog betona…

Probudio sam se u znoju, nisam mogao da prepoznam svoju sobu. Drecena mi je ličila na ogromnog pauka koji me gleda, spremna da me proguta. Zidovi su bili nepoznati, prozori nisu bili moji.
Sanjao sam je…

Da li je ovaj gradić bio njen, po kome je trčala svojim malenim stopalama sklanjajući se od kiše? Nisam siguran u to. Da li je uopšte njen grad bio malo provincijsko mesto? Ili je ona bila dete velegrada, ponosno prepuna sebe i svesna svoje lepote…

Ne sećam se. Ne sećam se ni njenih pegica po nosu koje su je činile tako nestvarnom. Njen nosić, tako ponosno prćast, da li je bio njen…ili od neke druge devojčice? Nisam siguran. Čak se ni lika njenog ne sećam. Znam da je bila lepa, toga se sećam. I to je sve.
I znam da sam je voleo, tako jako i iskreno. Ali nisam siguran da joj znam ime. Znam da je imala tako sladak nadimak, od kojeg sam trnuo kada bi ga negde čuo, ali ne znam kako se izgovara…

Od mirisa njene kose nisam mogao da spavam, njuškao sam po sobi tražeći ga…tada. Bio je to miris čednosti i lepote, njene divne mladosti. Ali sada…ja ne znam koji je to miris bio.

Imala je najdivnije oči na svetu. Bile su krupne, po malo tužne, setne. Presijavala se u njima predivna boja…ali ja ne znam koja. Bile su crne? Ne. Nisu sigurno, toga bi se setio. Ne vredi, negde sam izgubio boju njenih divnih očiju. A sigurno znam da sam ih voleo jako, da sam želeo da me gleda njima…

Njena kosa…predivna, duga, kao griva na vetru, presijavala se na suncu. Ma ne, imala je kratku kosu, sa šiškama koje su sakrivale njene oči. Ili nije? Ne znam. A toliko sam voleo da joj prstima prođem kroz kosu…

Mislim da sam je video nedavno, kako ponosito ide ulicom, vodeći za ručicu divnu malenu princezu, koja je kao i njena mama nekada, skakutala sa noge na nogu, veselo i nasmejano…Posle sam saznao da se nikada nije ni udavala i da nema malenu princezu.

Vraćam se u krevet, da pobegnem od ovog ogromnog pauka iz sobe, koji me gleda, od ovih sivih zidova koji nisu bili moji. Da pronađem deo sebe, koji sam izgubio a ni sam ne znam ni kada, ni gde… I da probam da se setim da li je ona ikada postojala.

#TweetupSo

Poslednji Skaut — Sun, 20 Mar 2011 23:52:57 +0000

Prošao i #TweetupSo.

Organizacija odlična zahvaljujući isključivo mojoj dragoj prijateljici Veri Mlađan, svima poznatijoj kao @verkic

U društvu @verkic @Shaputalica @DedaBor @NikiBGD @ivancosic i drugih bilo je lepo.

O stvarimo koje mi nisu lepe ne bih pisao, nemam više snage a ni volje… O sujeti i svemu što ona nosi sa sobom neka misle neki drugi, koji se time zanimaju.

Ja pozdravljam sve ljude dobre volje a i one druge, koji se prepoznaju I na kraju da dodam da je sa mnom bila i moja drugarica @Charolija

I da ne zaboravim, da nije bilo @Lavche73 ne bi bilo ni interneta u sali

Što bi rekla @verkic ja vas sve volim

Wikileaks uzdrmao svet ili SAD i demokratija

Poslednji Skaut — Wed, 01 Dec 2010 13:08:38 +0000

Interpol je raspisao “crvenu poternicu” za Džulijanom Asanžom, osnivačem vebsajta “Vikiliks”, kako bi se omogućilo njegovo hapšenje.

Po starom oprobanom scenariju, CIA kao srce najdemokratskije zemlje na svetu, pokušava na sve načine da se osveti Džulijanu Asanžu, osnivaču websajta “Wikileaks” zbog objavljivanja nekih od 251.287 primeraka diplomatske prepiske, uglavnom iz poslednje tri godine, između Stejt departmenta i američkih ambasada i konzulata.

Kako je objavljeno na sajtu Interpola, svako ko ima informacije o Asanžu treba da o tome obavesti nacionalnu ili lokalnu policiju, prenela je agencija Rojters.

Odavno mi je kiselo od ovih svetskih žandara, koji su postali uzor mnogima u ovoj zemlji. Da sve bude još ciničnije, Stejt departmant se ne sekira mnogo, a i zašto bi. Pa njima ionako niko ništa ne može.

Američki ministar odbrane Robert Gejts ocenio je da “Vikiliksovo” objavljivanje poverljivih diplomatskih poruka neće imati značajne posledice po američku spoljnu politiku.

“Da li je to neprijatno? Jeste. Da li je neobično? Jeste. Posledice po spoljnu politiku SAD? Mislim prilično skromne“, rekao je Gejts.
Prema njegovim rečima, činjenica je da druge vlade održavaju odnose sa SAD zato što je to u njihovom interesu, “a ne zato što nas vole ili zato što nam veruju, niti zato što misle da umemo da čuvamo tajne”.
“Neke vlade imaju posla sa nama zato što nas se plaše, neke zato što nas poštuju, a većina zato što smo im potrebni”, kaže američki ministar odbrane.

Ali zato imaju problem njihovi mali poltroni, koji su po njihovim naredbama doveli svoje zemlje tu gde jesu. Verovatno sada neki od njih sa mukom očekuju poziv sa obaveštenjem da je negde, neko objavio na koji način vode politiku i svoju zemlju.
Ko zna, možda se negde pojavi i informacija o Mladiću, gde je i šta radi. Možda ispliva neki Email u kojem se objašnjava šta i ko treba da uradi da skloni Šešelja.

Ništa me ne bi iznenadilo, kao što me ne bi iznenadilo ni ignorisanje naših političara, koji bi eventualno bili umešani.

Na kraju, i Kina je zabrinuta: “U Kini su blokirani linkovi vebsajta “Vikiliks” na kome se je počelo objavljivanje tajnih diplomatskih depeša američkog Stejt departmenta, a partijski Politbiro je naredio sajberski upad na “Gugl”, javila je američka agencija AP.”

Evo, neka sada krenu redom i neka sruše sve websajtove na planeti. Ako i ovoga puta uspeju da sakriju sve tragove, onda je definitvno kraj sveta na pomolu. Samo napred demokrate…

Zabranjeno pusenje!

Poslednji Skaut — Sun, 28 Nov 2010 21:33:16 +0000

Zaputih se ja danas popodne do TC Delta sity, da kupim mom Aleksi poklon za rođendan. Dok sam vozio, razmišljam o poklonu i o tome kako želim brzo da završim kupovinu zbog radi Zakona o zabrani pušenja.

Kao okoreli pušač, počeo sam da izbegavam i ove šopinge, ne mogu brate da provedem 2-3 sata bez kafe i cigareta, pa to ti je. Doduše, razumem situaciju, do sada sam ih davio, pogotovo u Delti i Ušću, bila je slaba ventilacija, pa su se živi gušili, al’ nema veze. Zakon je zakon, i šta ću, poštujem ga. To što su do sada od mene uzimali mesečno brat bratu, 20-30 hiljada dinara, puta 12 meseci, puta nekoliko godina, nije važno. Ja sam jedini pušač, pa im ne nedostaje tih mojih par stotina hiljada. Sad moram da se patim da odem do neke radnje, ugasim cigaretu, uđem unutra, pazarim i napolje. Dok nekom ne smrkne, drugom ne svane, tako kažu naši stari.
Ali sve to nije važno. Elem, obišao sam jedan krug po Delti i izađoh napolju da zapalim jednu. Glavni ulaz u TC, napolje stoji 15-20 ljudi, ispred ulaza, i purnja. Moja bratija, mi šugavi, stojimo i pušimo. Vetar se razduvao, jedva stojimo, al’ šta je tu je. Psujemo, komentarišemo, a vidimo se prvi put.
U tom momentu izlazi momak iz obešbeđenja i ljubazno nas moli da se pomerimo 5(PET) metara sa strane, gde je pušenje dozvoljeno. Stvarno, 5(PET) metara sa strane od ulaza, na zidu zalepljena nalepnica DOZVOLJENO PUŠENJE. Lagano počinje da mi se steže grlo. Em stojim kao konjina na vetru, em mi vređaju inteligenciju. Pa koga vi, sa oproštenjem, jebete u mozak?! Da nećete možda da nas terate da stojimo na jednoj nozi? Gledam dim, vetar piči i nosi ga ka ulazu, pa se zapitah da slučajno ne kršim Zakon i Ustav, Jerbo dim ide tamo gde ne sme! Pa razmišljam kako da ga progutam…
Naravno, za to vreme, parking je prepun automobila, prvo parking mesto da ulaza stoji neki stojadin. Čovek čeka ženu, valjda i greje auto. Auspuh samo što mi ne uđe u usta. Naravno, to nije briga vas nepušače, Vi ste dobili svoje, pobedili ste. Nije to loše. Znam, imate medicinske dokaze o štetnosti pušenja.
A da vas pitam ja, vas načitane: Da li ste možda parkirali svoje automobile, pa biciklima idete na posao? Da li u grad, umesto taksija idete peške? Da li na more letite na svojim ćilimoma ili avionima? Da li ste se otarasili klima-uređaja? Isključili frižidere? Da li istrošene baterije iz vibratora odlažete na propisan način, ili ih jednostavno frknete u kantu za smeće? Da li koristite dezodoranse i parfeme? U svakom slučaju, hvala vam. Otvorili ste mi oči da je pušenje štetno, to nisam znao do sada.
A to izgleda nije znala ni ona gospođa koja je bila glavni glasnogovornik za uvođenje Zakona. Otkrila rupu na saksiji u svojo 60-oj godini. Il’ je do sada učila škole il’ je tek sada dobila posao pa se trudi da opravda platu. Šta god, samo napred. Dok je vas sa dvostrukim standardima, znaću da imam glavu za razmišljanje. I na kraju, ne brinite, ja poštujem Zakon i nepušače, samo se nadam da će i nepušači početi da rade nešto za svoju decu, okolinu i planetu na kojoj svi živimo.

Tvoj arlekin

Poslednji Skaut — Wed, 24 Nov 2010 00:12:10 +0000

Napiši nešto tužno,
da razgališ još srce,
koje kuca nekim ritmom,
za mene stranim.

Možda je ovo jedini način,
da doprem do dubine,
koja me svojom tamnom stranom,
vuče u sebe.

Vesele reči nisu za nju,
ona ih ne razume,
kao svaki klovn tužni,
nacrtanim osmehom smeje se.

A možda je moja tuga,
recept za osmeh,
probaj, možda sam ja
Arlekin za život tvoj.

Ako vam mnogo puta kazem da vas volim…

Poslednji Skaut — Mon, 22 Nov 2010 01:16:30 +0000

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,
jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo otkrijete da ste živi,
je li to više života, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,
a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega,
u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,
nego da dokučite šta je život?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost,
samo doživljaj vaše vrste sveta.

Miroslav Mika Antić

Pesma muskarca koji voli zene

Poslednji Skaut — Sat, 09 Oct 2010 20:56:37 +0000

Za ovo borio se nisam,
da bi’ za njih bio kultivisan.

Napraviše da se stidim sebe,
što sam Srbin,
i što volim tebe.

Trebalo bi ja da volim njega,
transparentno, i u duhu čega?

Zabraniće da u kući pušim,
da ih svojim dimom ne zagušim.
A što brka s’ bradonjom se ljubi,
nije važno dok ih dolar svrbi.

I na kraju zapitam ja sebe,
da li imam ja pravo na bebe?

Lice od somota

Poslednji Skaut — Mon, 04 Oct 2010 22:35:28 +0000

Šta ti znaš o mojoj samoći?
Ništa pod milim Bogom.
Misliš, smejem se,
pa sam srećan.
Misliš, radujem se
zbog radosti,
Nemaš pojma ti,
prijatelju moj,
misliš da je osmeh,
znak za život moj.
Kad ti od rana koža
postane meka, onako, poput
onog finoga somota,
kakvog više nema,
tada je najteže.
Ostarilo se, prijatelju moj
rane su duboko,
pa se više ne vide.
Samo taj blesavi osmeh,
koji više ništa ne znači,
stoji i dalje, kao jedini inat
koji je ostao u meni.
A kad i taj osmeh,
to jedino što živo je na meni,
jednog’ dana ode,
nestane poput rana,
i pretvori se kameno lice,
prijatelju moj zabrini se,
od mene će ostati samo tišina.

O zivotu Mikinom

Poslednji Skaut — Mon, 27 Sep 2010 12:40:28 +0000

O zivotu Mike Antica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Miroslav Mika Antic rođen 14. mart 4. 1932 u Mokrinu, Kikinda, preminuo 24. juna u Novom Sadu. Bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu ckolu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pancevu.
Pre nego sto je postao poznat bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takodje je bio novinar Dnevnika.

Poznatija dela su mu:

„Vojvodina“,
„Ispričano za prolece“,
„Rozdestvo tvoje“,
„Plavo nebo“,
„Nasmejani svet“,
„Psovke neznosti“,
„Koncert za 1001 bubanj“
„Mit o ptici“,
„Sasava knjiga“,
„Izdajstvo lirike“,

Za decu je napisao:

„Plavi cuperak“
„Horoskop“
(pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu skolu)
„Prva ljubav“
„Garavi sokak“
„Ziveli prekosutra“.

Rezirao je filmove „Dorucak sa djavolom“, „Sveti pesak“, „Siroko je lišće“, „Strasan lav“ i dr.
Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto “Roman”

Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao sto su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobodjenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Nepovratna pesma

Poslednji Skaut — Sun, 26 Sep 2010 23:15:42 +0000

Nikad nemoj da se vraćaš,
kad već jednom u svet kreneš,
nemoj da mi nešto petljaš,
nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka,
nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce,
stare staze, stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati,
tu je ono čemu možeš srce dati.
Al’ ako se ikad vratiš
moraš znati,
tu ćeš stati i ostati.

Očima se u svet trči,
glavom rije mlako veče,
od reke se dete uči,
ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči,
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija,
opasno je kao metak,
da u tebi večno klija
i čarlija tvoj početak.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.

Al’ kad pođeš – nemoj stati.
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.

Ti si uvek krilat bio,
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.
Nek’ od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo,
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš – kreni ludo,
ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo,
čeka u maglama iz daleka.
Al’ ako se i pozlatiš,
il’ sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

M. M. Antić

Samoća

Poslednji Skaut — Sat, 25 Sep 2010 22:38:44 +0000

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdrziš samoću.

Dzinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.

M. M. Antić

Da li sam svuda gde su mi tragovi…

Poslednji Skaut — Fri, 24 Sep 2010 23:29:09 +0000

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
ko zna s’ čim sam se spajao
a nisam ga ni takao,
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe.
Sve češće mi se čini
da nisam nikakav oblik,
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz,
ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.

Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.

Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je čudno čak i umreti…
jer ja se ne završavam.

M.M. Antić

Cekajuci kisu

Poslednji Skaut — Mon, 30 Aug 2010 22:45:35 +0000

Nema kiše,
a meni se piše,
teme nema,
al’ ima dilema.

Dal’ da pišem,
kako mi je bilo,
dok kroz snove
s’ tobom sam brodio.

Il’ još bolje,
da pišem o moru,
gde sam slanu,
ja čekao zoru.

Baš ne vredi,
pisati bez kiše,
po ovoj se jari,
teško diše.

Zato često,
gledam ja u nebo,
ne bi l’ vid’o,
kišu kao srebro.

Da bar malo,
u oluk mi dođe,
dok me čežnja,
za jeseni prođe.

I dok čekam,
ja te kišne noći,
tebe molim,
u snove mi dođi.

Ulepšavanje nevidljivog

Poslednji Skaut — Sun, 29 Aug 2010 20:25:44 +0000

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.

Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre?
Gde nebesa i vode? I gde tek zemlja?

I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet?

I gde je posle života smisao, koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao naslućenog?

Ovako bih se, dakle, usudio da pomislim:
pre svega morala je biti – želja.

Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,

sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,

čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti

kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio ja,
a besanosti žig mi govori da sam bio,

da sam mnogostruki glasonoša, i da se vraćam
u jatima, kao civilizacije, kao kosmički zdenci,

- sve što me tako izgovara, u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.

Pa evo, rekoh ribi, sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene, saleta između potiljka i beonjača,

nalaže mi da od te vaše, sad oživele,
porozne telesne sablasti

- ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost -

zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.

Prvo je moje mučenje:
da budem mlađi od svojih uspomena.

To je nekako počasno isto, kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena, vetra ili duge.

Drugo je moje mučenje
da budem neuhvatljiv u mislima.

Da, dok boravim u njima, budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.

Da budem, dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.

Da budem, dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.

Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim: razumeo bih

da li je kretanje starenje prostora u nama,
ili starenje nas u prostoru.

I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi.

Spreman sam, evo, da bez velikog čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite

vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,

sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.

To bi mi vrlo pomoglo
da u konačno smestim beskonačnost

i da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam, čak istovremeno, svakada.

Miroslav Mika Antić

Mika Antic

Poslednji Skaut — Wed, 14 Jul 2010 09:20:22 +0000

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jacaju,
ali ne rastu.

A da zakoraciš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se – upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

O Titu i Splitu

Poslednji Skaut — Tue, 13 Jul 2010 23:47:46 +0000

Iako je već duže vreme bio bolestan, tog 4. maja 1980. vest o smrti Josipa Broza Tita iznenadila je i potresla građane tadašnje Jugoslavije. Objavio ju je Radio Beograd: »Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije objavili su večeras u 18. sati proglas u kome se kaže: Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije… Umro je drug Tito.«

Bila je nedelja, 4. maj 1980. godine. Na fudbalskim stadionima širom nekadašnje zajedničke države igrale su se utakmice prve lige. Te večeri, na televiziji je prikazan snimak sa stadiona Poljud gde su igrali Hajduk i Crvena zvijezda. Kada je objavljena vest o smrti Josipa Broza, pedeset hiljada ljudi je plakalo, i pjevalo »druže Tito mi ti se kunemo«.

Ovo su sećanja iz nekog dalekog prošlog vremena. A gde smo danas, 30 godina posle Tita? Uspeli smo sve da razmontiramo, da se međusobno poubijamo, mi Srbi smo uspeli i da zaratimo sa većim delom planete. Ovi naši susedi su bili malo pametniji, dobili su svoje “tisućljetnje snove”. Mi se izmirili sa svetom. Opet mi, takvi kakvi jesmo, idemo dalje. Kako tako, ali guramo. Počeli da nam dolaze dragi prijatelji iz bivše SFRJ, mi počeli da idemo kod njih… Ali. ne vredi.

Splitu smeta sama pomisao na Srbiju. Baš bi’ voleo da mi to objasni neki starosedelac grada pod Marjanom. Šta mu smeta moj dolazak u njegov grad? U ratu nisam učestvovao, a izgubio sam možda više od njega. Dolazim mu kao gost, kao turista, da pošteno platim. Ali, ne vredi. On bi da mi zapali auto, da me baci u more. O parolama kojima me dočekuje ne bih ni pričao. Samo bi’ ga pitao: ZAŠTO, BRE?!
Da merimo ko je kome više zla u istoriji naneo? Dokle više? E moj splićo… Niti ti je more jeftino, niti nezamenjivo. O tvojoj gostoljubivosti, ovakvoj, ne bih reči trošio. U mom Beogradu se na sve strane šire bilbordi o lepotama Jadrana, a u tvom Splitu… stavio bi me na vrbu. Ne ide to tako, ali, Bože moj. Uživaj ti u tvom lepom Splitu. Tebi ostaje samo on, a meni ceo svet. A ako jednoga dana izlečiš komplekse, javi se, ili dođi na kafu. I ako negde sretneš mog drugara iz JNA, Miljas Jozu iz Dubrovnika, pozdravi ga…

PS. U prilogu:

Tako lepa, tako blizu i tako šovinistička!

Zabranjeno za sve osim proze i poezije!

Poslednji Skaut — Thu, 08 Jul 2010 22:42:38 +0000

Od ovog trenutka, ovo mesto je rezervisano ISKLJUČIVO za pesme , poeziju i prozu. Za ostale teme potražite neki drugi blog, stručnjaka ima za sve, Bogu ‘fala. Sve ostalo imate kod @Charolije, napisano.

MIKA ANTIĆ

Mreža

Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima
nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljena.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad,
ovako, spusti mi polako glavu na neko
bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen
na ovom mestu da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to
što se zove beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti
prvi put u ovoj večnosti.

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu
moć nad dušom večernjih voda.

Otkrio sam to slučajno.
Ništa ne činim silom. Nista ne činim namerno.
Ni naučeno napamet. Niti umem da
predvidjam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene
naslućuje kao daleko proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,
mekša od želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga
lika video nesto čudno: lice jedne
devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,
pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zastao u brda.
ništa se nije izmenilo.
lik se i dalje javljao.

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.
Ne prati ona mene, već ja idem za njom.
Nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,
vec je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštim
sa površine talasa. I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama
i na prevaru posrčem. I skoro sam
se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo
sam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo
i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim,
uvek bi na dlanu ostao njen izgužvani
osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.

A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguće je voleti
poslednji put u večnosti….

Prvi rezultat snage blogera

Poslednji Skaut — Wed, 07 Jul 2010 10:31:58 +0000

U jednom od prethodnih tekstova sam objavio fotografiju, koja je krasila vrata u pančevačkoj bolnici,kao što i sami možete videti na fotografiji ispod:

Posle objavljivanja blog-posta, javili su se prijatelji iz pančevačke bolnice, i rezultat možete videti na fotografiji koja se nalazi ispod ovoga:

Hvala ljudima dobre volje, koji su u ovim našim akcijama prepoznali JEDINO i ISKLJUČIVO dobru nameru, da svima bude bolje, bar u meri u kojoj sami možemo da doprinesemo. Za početak, topla ljudska reč i razumevanje.

Hvala Verici Pantelić na ličnom angažovanju, neka se svi ugledaju na ovaj primer brige o sopstvenoj ustanovi.

A ti, ministre tomice, ne otežavaj ljudima koji svoj posao rade po savesti, srcem, i koji znaju šta je Hipokratova zakletva, za razliku od tebe.

DAJ OSTAVKU!!!

Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

Poslednji Skaut — Tue, 06 Jul 2010 21:06:59 +0000

Sutra, 07. jula, kako smo najavili održaće se blog akcija – zahtev da ministar zdravlja Tomica Milosavljević podnese ostavku. Svi oni koji smatraju da je vreme da ministar zdravlja Tomica Milosavljević treba da podnese ostavku mogu da daju svoj doprinos ovoj akciji na taj način što će na svom blogu da napišu po jedan post.

Oni koji nemaju svoj blog, a imaju dobru volju da se pridruže mogu svoj tekst da pošalju na e-mail gnevnigradjani@yahoo.com i mi ćemo ga onda objaviti na blogu Ostavka. Ako ima onih koji bi nešto napisali, ali možda zbog svoje profesije ili iz nekog drugog razloga žele da ostanu anonimni slobodno neka napišu šta misle i to ćemo objaviti bez navodenja autora.

Da bi ova akcija odjeknula onako kako treba, bilo bi dobro da ispoštujemo neka pravila:

1. Ime posta kod svih da bude : Peticija za ostavku ministra zdravlja Tomice Milosavljevica

2. Tagovi za post: peticija, ostavka, ministar, zdravlje, tomica milosavljevic, smena, mito, korupcija

3. Svi koji napišu post da postave link od tog svog posta ka blogu www.ostavka.wordpress.com

4. Prilikom kucanja naslova i tagova ne kucati naša slova (š, č, ć, ž…)

Mislim da nije teško ispoštovati ova pravila i nije teško napisati svoje videnje ili neko svoje iskustvo vezano za zdravstvo u Srbiji, a sigurna sam da možemo da uzbunimo javnost na naš način. Ovo je nešto što se tiče svih nas, ne samo pojedinaca, jer svi kad tad dodemo u situaciju da imamo problema sa zdravljem i posla sa zdravstvom.

Potpisivanje peticije je u toku, dajte svoj doprinos ovoj akciji, jer ovo nije nešto što se dogada nekom drugom tamo daleko, ovo je nešto što se dešava nama, sada i ovde, gnevnim gradanima zemlje Srbije.

Poruka svima koji misle da je akcija osudjena na propast, da blogeri nemaju tu ‘’snagu’’ da pokrenu bilo šta –

bolje je pokušati nego ne uraditi baš ništa.

Tapkanjem u mestu samo se pravi rupa.

tomica(nije greska u velicini slova)

Poslednji Skaut — Mon, 05 Jul 2010 22:36:58 +0000

Danas sedim u omiljenoj kafani, sa gazdom-drugarom iste, i pričamo, tj ja pričam o akciji koju spremamo. Ja se zaneo, udarila mi krv u glavu, adrenalin lupa. Jebi ga, takav sam, kalimero od malih nogu. Boli me nepravda, ne umem da sakrijem.
U celoj ovoj priči o ministru tomici (nije greška u veličini slova) nisam pričao svoje doživljaje iz istih ustanova, golgote koje sam pored svoje majke, Bog da joj dušu prosti prolazio svakodnevno, godinama. Ja manje više, ona i previše. O odlaganju operacije preloma butne kosti ( tri puta je doktor-manijak iz Pančevačke bolnice skidao sa termina) žene koja je umirala od kancera. Tražio da naručim od neke firme iz Niša, valjda, neke platinaste ploče, ili tako nešto, naravno i da se pozovem na njega. Posle skoro dve nedelje od dovođenja u bolnicu, i muka koje je samo ta hrabra žena mogla da izdrži, operisao je sa šinama koje je imala i sama bolnica. Naravno, da bi je operisao, imali smo razgovor u četiri oka, ali bez para. Dao sam mu mogućnost izbora, i otišao. Operisao je ujutro, u prvom terminu.
Da se vratim na kafanu. Kad sam zastao sa pričom, drugar mi kaže da pričam malo tiše, zbog društva pored nas. Došli pre neke sednice, gospoda iz g17-, pa da se ne naljute. E, baš me i zabole. Pa nisam ja lopov, nisam ja krao da se stidim. Nije moj brat lopov, majku mu. Pa šta je ovo? Ja da ćutim dok oni otimaju, kredu, ucenjuju. Ja da se stidim da pišem o njihovom ministru, koji je svoj obraz izgubio negde između malih odmora?
Razumem ja mog dragog gazdu. Gleda čovek svoj novčanik, ugostitelj. Poštujem. Da idem u kafanu da ćutim? Ne ide ni tako.
Posebna priča ovde, na ovom ludom Facebooku. Postavim pesmu, lajkuju koliko te volja. Stavim svoju sliku iz kade, ihaj, svima zanimljivo. A za malog tomicu retko ko i da pita. Ne zanima ljude. Zašto da klikću na gluposti. Glave u pesak, da im neko slučajno ne zameri. Ej, ministar je to. I to ne bilo koji, nego tomica, g17-

I zato ponovo pozivam sve prijatelje,blogere, fejsere, twiteraše, kravataše, da se pridruže akciji, koju organizujemo 07.07.2010. Više o svemu možete videti ovde:

Hipokrate, prevrćeš li se u grobu? ,

Ostavka – novi blog koji će možda postati veliki ,

Blogerska akcija – „Metla petkom“ ,

Peticija za smenu ministra Tomice Milosavljevica

Peticija za smenu ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije Tomice Milosavljevića

Ministre, idi vise, ako Boga znas!

Poslednji Skaut — Sun, 04 Jul 2010 21:58:11 +0000

Šta reći, a ne zaplakati! Kako su krenuli sa bolnicama i pratećim elementima, biće nam svima bolje da upisujemo medicinu, u suprotnom možemo umreti dok prevedemo obaveštenje, koje je postavljeno u Pančevačkoj bolnici. O pravopisu dotične osobe, koja je ovo pisala, prosudite sami…

Frida u zraku,Arena u mraku

Poslednji Skaut — Fri, 02 Jul 2010 00:19:35 +0000

Bio sam juče u gradu sa prijateljima iz Slovenije. Došli ljudi prvi put u Beograd, a mi, kao dobri domaćini, ajd’ da im pokažemo, a šta drugo, nego naše kafane.
Ljude to zanima, poneli papir sa spiskom mesta koje treba obići, kad budu došli u naš lepi grad. Na spisku, naravno, roštilj kod nekog Lokija, negde u nekoj Gospodar Jovanovoj, tako piše na artiji. Ajmo tamo. A pre toga, piše na papiru, neka silikonska dolina. Svratismo do Pastisa. Oni naravno po pivu, ožedneše ljudi od ove naše tropske klime.
Kažem im da starog Lokija više nema, oni mi tušni, kao da su sve lađe potonule. Nađosmo im zamenu, oni lepo pojedoše po pljeskavicu, i krenusmo dalje.
‘Oće ljudi na splavove, pa to ti je. Napravismo lagani kompromis, odosmo do vode, al’ u Iguanu. Lepo smo se opustili, malo popili vina, pričaju oni kako je u Evropskoj Uniji lepo, al’ nema kafana u Ljubljani. Zapravo ima, al’ i tu gde ima kafane, nema pušenja. A oni pušači. Puše kao braća Turci, nije nas posetio ni jedan komarac, od silnog dima.
Ima i muzike po tim njihovim klubovima, al’ je malo tiha. Mora da se poštuje red, nema šale. To je EU, nije zezanje. Evo skoro su imali problem sa jednom članicom, Grčkom, za koju su morali da daju novac, i to nije baš bilo popularno, al’ šta da se radi, moraju, ni njih ne pitaju baš puno, što i kako vole.
Posle 3-4 flaše vina, vidim ja da neću skoro biti u svom krevetu. Kad su čuli da je njihov favorit sa artije, kao glavno mesto koje moraju videti, sledeći lokal od nas, kao da ih je udarila struja. Frida… I šta ćemo, ajmo do Fride, da vide i to naše čudo.

Slikaju se za uspomenu i dokaz kako su bili i na tom mestu, koje je zanimljive za žitelje EU,nego neki hram ili muzej. Frida je život, muzeje imaju i oni. Frida ko Frida, parada svega i svačega. Oni u transu, pevaju sve pesme, samo nismo opalili kolo.
Završi se i to, i ajmo kući, vreme je. Ja više ne osećam sopstvene noge. Neki od članova ove turističke grupe nisu osećali ni glavu, a pojedini su počeli da tresu ramenima, kao pokisli vrapci. Od umora, a i godine su u pitanju.
Vožnja do hotela na Novom Beogradu prolazi u pokazivanju znamenitosti, i naravno moramo videti tu čuvenu Arenu. Naša lepotica sija u punom sjaju, sva gizdava i okrugla, lepota jedna. I tada dobih pitanje, koje me je bacilo u rebus.

Da li smo mi ludi, il’ nismo normalni, još uvek mi nije jasno. Pita me moj prijatelj, šta se trenutno dešava u Areni. Gledam na sat, 2 ujutro je, rekoh mu, nema ništa. Zašto onda gore svetla na hali, ko plaća tu struju, pita me.
Evo, ja ni sada, posle 24 sata, nemam odgovor na njegovo pitanje. Dal’ treba da ugasimo noću svetla na Areni, da bi uštedeli za kartu u EU, u kojoj se živi po jasnim pravilima, gde nema pušenja u kafanama, gde se u muzika sluša vrlo otmeno i u granicama čujnosti.
Nemam odgovore na ova pitanja, al’ imam neka razmišljanja na tu temu. Ne bih ja mnogo ovde dirao, bojim se da ne krenu sad pod stare dane da me uče novom životu. I kad bolje razmisli, šta će mi Arena u mraku…

Pesma bez reda

Poslednji Skaut — Mon, 28 Jun 2010 22:55:18 +0000

Hteo bih da završim,
pesmu pre početka,
ni sam ne znam kako,
kad to nije lako.

Pokis’o bi sada,
ja do gole kože,
da me jarost prođe,
oprosti mi Bože.

I ove su kiše,
nekad’ tople bile,
mogao si kisnut’,
ti do volje mile.

A sad kad ti teško,
u sebe se skupi,
i od tmurne noći,
sebi zvezdu kupi.

Kupi sebi sreću,
danas to je lako,
sve je na prodaju,
to bar znade svako.

I tako po kiši,
pesma je bez reda,
dok mi se po duši,
paučina spreda.

Mojim dragim damama

Poslednji Skaut — Fri, 25 Jun 2010 13:53:04 +0000

Ovo je namenjeno „jakim“ devojčicama, devojkama, ženama… Mojim damama.
Uh, taman kad sam pomislio da će mi ići lako sa ovim, ponestaje mi reči…
Pa, kad malo bolje razmislim, uvek je i bilo tako kad ste vi u pitanju, princeze. Ostavljate bez daha i reči muškarce. Od kada je sveta, tako je bilo. Tako je i danas, samo što ste mnogo više napredovale od nas muškaraca.

Ništa novo neću reći, ali… moram bar malo o vama, današnjim modernim damama.
Drage moje, divim se vašim sposobnostima, i to zaista mislim, bez trunke ironije u ovim redovima, čisto da znate.
U mnogim situacijama ste istrajnije i pametnije, upornije, vrednije od nas. I ja vam se divim, zaista. Ali… uvek postoji to ALI…
Mislim da ste preozbiljno shvatile feministički pokret, što i ne čudi, obzirom da smo mi, sa ovih prostora majstori da sve što uvedemo sa strane, toliko nadogradimo, da se čak i tvorci pojedinih ideja čude koliko smo u nekim situacijama napredni. Čak i dok pišem ovo, znam kakve će reakcije biti, što javne, što putem poruka. Umesto da vas volimo i obožavamo, počeli smo da vas se plašimo. To i same osećate, svakodnevno. Pitate se zašto vam ne prilaze muškarci, gde su nestali. Nismo nigde nestali, tu smo…

Imam dosta prijateljica, koje mi se često žale kako su same. Većina od njih su zgodne, pametne, situirane… I pitaju se u čemu je problem.
Svima kažem svoje mišljenje… Pošto ste se toliko osamostalile, i preuzimate uloge muškaraca, onda to radite do kraja. Ako očekujete da u toj svojoj samostalnosti budete toliko samostalne, onda i preuzmite stvar u svoje ruke… Vi budite te koje će preuzeti inicijativu, kao što smo mi nekada… Vi prilazite muškarcima, ne očekujte da bude drugačije,

Same ste to želele…Ne čekajte na nas, mi smo u dubokom ofsajdu. Gledam po gradu, ulicama, kafićima. Nekada su muškarci bili ubedljiva većina, a danas…obrnuta situacija. Ja imam svoju teoriju o tome, ne znam koliko je tačna, slobodno me demantujte ako nisam u pravu. Kao po pravilu, glavna stavka su finansije. U ovim tranzicijama, daleko bolje su prošle žene. Kako? Pojasniću…

Velike fabrike, gde su uglavnom radili muškarci, pozatvarane su, mnogo ljudi je ostalo bez posla. Muškarcima je danas mnogo teže da nađu posao nego devojkama. Gde god se okrenem, u koju banku uđem, prodavnicu, na televiziji…velika većina su žene. Gde god su došle strane firme, ima dosta žena, skoro više nego nas. Vi ste sada direktori, urednice, PR-ovi…I naravno da ste po kafićima, da vozite dobra kola, da ste lepo obučene…
I naravno ima mali broj muškaraca za toliko prethodno navedenih slučajeva. Pogledajte sutra oko sebe, videćete da sam u pravu. I zato, ne čekajte na nas…
Želele ste da budete tu gde ste i to što ste…ne koristite to samo za ono što vam odgovara…dok shvatite da ste vi u poziciji da vodite igru, biće kasno…Za one koje to nisu shvatile, naravno.
I da, još nešto za kraj… Uvek kažem drugaricama, prijateljicama… Ima malo tih prilika koje vi sanjate, tih prinčeva na belim konjima… Imajte na umu jedno, da je bara mala, krokodila je puno… Izvinjavam se na ovakvom kraju, nije nikakvo poređenje, samo praktična poslovica, za lakše shvatanje mojih reči.

Ponedeljak

Poslednji Skaut — Mon, 21 Jun 2010 09:29:25 +0000

Dođu i ovakva buđenja, koja bi svako voleo da preskoči, i da iz jednog sna pobegne u drugi…
Budim se mrzovoljan. Dugo mi treba da se uopšte pomerim iz kreveta. Tupo buljim u jednu tačku, mrzi me da pomeram pogled. Neka blaga glavobolja mi nagoveštava dan za zaborav. Nekada sam mislio da ne volim ponedeljak, ali to definitivno nema veze sa imenom dana, meseca… Imena nisu važna.
Kako starim, tako hvatam sebe kako dobijam neke osobine, blago rečeno, glupave. Okrećem se u krevetu 180 stepeni, samo da bi ustao na desnu nogu. Pri tom rizikujem da polomim ruku, koja mi je utrnuta od nekog položaja u kojem spavam, a koji više priliči nindzama, nego meni. Pažljivo dodirujem patos desnom nogom, kao da će mi to pomoći da budem bolje volje….
Puštam mlaz hladne vode da mi zaliva vrat, i tek posle par trenutaka osećam hladnoću. Naravno, pri dizanju glave sam se opalio u slavinu… Kuvam kafu… Otvaram novo pakovanje ove ružne Grand kafe, iz čije kese mi izlaze poruke da me nagrada čeka, al’ u nekom drugom životu.

Na terasi mi je prijatno, samo bi mi prijalo da je još koji stepen hladnije. To je verovatno zbog te neke unutrašnje toplote, koja me pomalo guši. Treba mi neki ventil, a ja ne mogu da ga pronađem. Palim cigaretu, i duboko uvlačim dim. Čujem gugutku sa drveta, ali mi ništa ne znači. Kao da slušam kucanje nekog starog zidnog sata… Gledam lepu sivu mačku, koja šeta po krovu. Ništa.
Pre par godina sam u ovakvim trenucima, kada mi je sve bilo ravno, otišao kod frizera, i ofarbao se u plavo, ne bi li promenio sebe bar malo. I uspeo sam. Samo što mi sada ni jedna tako genijalna ideja ne pada na pamet. Možda da se istetoviram…
Proći će i ovaj glupavi momenat praznine, biće sve ok. Do tada, malo se smirujem ovim pisanjem. Razmišljam kako bi mi možda trebalo da odem negde, u prirodu, neku šumu, i da tamo malo pišem. Možda sam se malo umorio od svega. Vreme će pokazati…

Droga, ne hvala!

Poslednji Skaut — Sat, 19 Jun 2010 13:15:42 +0000

Sva ova tužna i nesrećna dešavanja me vraćaju u prošlost…daleku i tužnu.
Rat, mobilizacije, nesreća svuda oko mene. Donosim odluku da odem negde daleko od svega, prvi put u svom životu da pobegnem…i poslednji. Sa drugarom uspevam da dobijem neke papire od vojnog odseka, na neku prevaru, više se i ne sećam, za privremeni odlazak u inostranstvo, i odlazimo u Austriju. Nikada to neću zaboraviti…
Prolazimo kroz Mađarsku…oko 3h ujutro stižemo na Austrijsku granicu. Austrijanac gleda kroz prozor, i pokazuje rukom da prođemo. Mi u čudu. Niti gleda pasoše, niti nas. Stajem sa strane i odlazim sa pasošima kod njega, da mi udari pečat, da ne bude posle, odakle vi gospodo! Gleda me pospano, udara pečate i mi nastavljamo dalje za Grac. Tamo mi je drugar koji je studirao dzez, idemo kod njega za početak. Drugom prilikom ću se vratiti na boravak u Gracu, sada hoću da ispričam jedan događaj iz Beča…Moj prvi i jedini susret sa drogama, tj avganistanskim šitom, tako su ga zvali…
Sticajem okolnosti, neko vreme smo boravili u stanu kod jedne devojke, koja se bavila „poslovnom pratnjom“ imućnih ljudi. Bila je sa prostora bivše YU.
Izuzetno lepa i zgodna, govorila 3-4 strana jezika, primila nas u stan preko nekih preporuka…i tu se desi…Jednog vikenda je organizovala party. I to kakav…
Toliko dobar da ga se danas sećam i pišem o njemu…100-tinak ljudi, sa svih krajeva planete, dobra muzika, njen ogromni salonski stan…mnogo alkohola i naravno razne droge, koje sam do tada znao iz filmova i novina.
Inače, bio sam aktivni fudbaler u to vreme, i tamo sam pokušavao da pronađem klu, ali to je druga priča, Pominjem to samo zbog toga da bi shvatili koliko je meni sve to bilo strano.
Kako je atsmosfera postajala sve usijanija, tako je i mene sve više hvatala vodka koju sam pio. Pored mene sede Albanac i Turčin i prave dzoint… Nude mi, ja naravno odbijam. Palim jednu cigaretu za drugom, pored mene sedi jedna vesela Čehinja, ludilo u transu… Posle par ponuda, konačno, onako polu-pijan uzimam jedan dzoint i počinjem da pušim. Albanac, koji inače priča srpski, me upozorava da je mnogo jako, da je to najbolji šit koji postoji, bla bla bla. Sam završavam ceo dzoint…Oni me posmatraju u čudu…meni ništa…Uzimam drugi…NIŠTA…Uzimam treći….i tu počinje mojih 5 minuta strave i užasa, koji su me zauvek oterali od tog zla. Odjednom, ispred mene MORE, TALASI !!!

Podižem noge na fotelju, da se ne pokvasim ali i fotelja počinje da se ljulja, hoće da se prevrne u more!!! Poslednjim delom razuma pokušavam da pređem preko talasa i vode, i da pobegnem u sobu u kojoj sam spavao. Ali, ne mogu da ustanem iz fotelje!!! Zalepio sam se, i počinjem da curim sa svih strana, kao neka tečnost…
Sledeća scena koju imam u glavi je moje buđenje. Izlazim iz sobe… Svanulo odavno…Na jednom dvosedu spava golišava lepotica, pokrivena nekom majicom. U fotelji spava domaćica…Ja pokušavam da se setim detalja…Kuvam kafu, palim cigaretu…duboko uvlačim dim. Nećeš više, sine…govorim u sebi… I nisam više nikada.

Mobilna hrabrost

Poslednji Skaut — Wed, 16 Jun 2010 23:26:17 +0000

Spavam sa mobilnim ispod jastuka…da li sam normalan?!
Često, u razgovoru sa prijateljima dotaknemo temu zavisnosti od mobilnih telefona, interneta i sličnih stvari kojima robujemo…
Koliko nas ustvari, taj način komuniciranja otuđuje, ne treba ni komentarisati.Sve su to odavno ispitali neki koji se bave ovim fenomenom.Koliko je živa reč izgubila smisao, značenje…više ne moramo da hvatamo pogled sagovornika, da bi shvatili šta i kako nam saopštava..nema više mimike, pokreta telom…ničega nema.. Svi su postali hrabri na rečima, svi su postali romantični, nema više stida…nema blama.Sve može da se napiše…svakome…u bilo koje doba dana i noći.
Koliko sam samo puta čuo da se raskidaju veze, brakovi, zbog pogrešne poruke, poslate greškom, na pogrešnu adresu.
Koliko je puta neko ko ne treba da vidi, video poruku, mail…Samo je potrebno doći do željenog broja, i vrata su odškrinuta… Tada stupa mašta…i počinje igra reči.Prvo kulturno, pa sve dvosmislenije…Pa, ako krene, krenulo je…kucamo sa nekim dok smo u kupatilu, u kolima, na šalterima.Nema više pardona, mora se reći i odgovoriti…da se slučajno druga strana ne naljuti.Odavno, po stilu pisanja, zarezu, tačkama, mogu da prepoznam ko je kakvog raspoloženja…Svi smo postali neki tumači znakova…
Nastaviću sutra, moram da odgovorim na neke poruke…

Jedan je Maradona!

Poslednji Skaut — Sat, 12 Jun 2010 13:57:55 +0000

Od danas imamo priliku da vidimo jednog jedinog, neponovljivog, Dijega Armanda MARADONU, kao selektora Argentine.

Uživajmo svi zajedno

Ne brže od života, NE!

Poslednji Skaut — Fri, 11 Jun 2010 10:36:55 +0000

httpv://www.youtube.com/watch?v=RThUm6SaJaY

Imam više vožnje u rikverc nego mnogi u napred. Nagledao sam se svega. Izgubio mnoge drage osobe u saobraćajnim nesrećama.

Sada ih pamtim po slikama.

Ovo jo moj apel svima, pogotovo mladima, koji tek sedaju za volane, na motore. Pazite na sebe, na sve nas, MOLIM VAS! Verovatno će mnogi od vas mladih reći:

“Ma pusti ga, matorac prolupao, pa nam soli i drži vakelu”.

Jeste, jesam matorac, koji vam soli i drži vakelu, zato što sam prošao mnogo toga što vi niste gledali ni na filmovima, i zato vam svima, sa punim pravom dajem savet. Nemojte da suzama razmišljate o odlasku dragih, pričajte osmehom dok ste zajedno!

Prijave za evakuaciju!

Poslednji Skaut — Thu, 03 Jun 2010 12:37:23 +0000

Kako je krenulo, možda moj čamac više vredi od svih automobila na svetu. Zato pozivam zainteresovane da se prijave, dok još ima mesta, uskoro će biti sve zauzeto, pa ne znam gde će ko, kad dođe potop, koji je već u toku. Prednost imaju dame, naravno, do 60kg, zbog maksimalne nosivosti plovnog objekta

Moje taxi price III

Poslednji Skaut — Mon, 31 May 2010 09:28:56 +0000

Budi me kiša, koja uporno kljuca po prozoru…Prvi put od kada taxiram, ne izlazi mi se na štraftu, mada znam da će biti posla. Pokušavam da se sakrijem ispod velikog jastuka, da ponovo nastavim sa snom, ali ne vredi… Ne mogu. I kao po pravilu, moju dilemu otklanja mobilni. Zvoni…zvoni…zvoni… Da li će prestati, pitam se!? Neko je jako uporan. Konačno prestaje… Stiže sms… Ne vredi, nekome je baš stalo da me podigne iz kreveta. Kome? Hm…

Prijatelj-kolega me moli da odem po neke njegove stranke, neke strance, koji žive u Pančevu, da ih vozim, pošto ne može da stigne… Dobro plaćaju, vožnja je dugačka, sve provereno, daje mi broj na koji da ih nazovem i da se dogovorim. Bože, kakvi sad stranci po ovoj kiši, mislim se dok pozivam broj. Javlja mi se neko, i pokušava na lošem srpskom da mi da adresu i da mi kaže kad da dođem. Imam sat vremena… Taman da se obučem, popijem kafu i krenem za Pančevo. Dok duboko uvlačim dim, razmišljam… Šta će meni sve ovo u životu? Gde sam zajebao stvar, da sada moram da radim ovo? Pitanja mi naviru sama… Ali pogled na sat me vraća u stvarnost. Oblačim vijetnamku i krećem. Lagano…kao da idem u rat. Čudan osećaj, kada čovek poželi da pobegne sam od sebe, negde daleko… Kako samo pada, odakle više, pitam se. Utrčavam u auto, palim, puštam da se malo ugreje…puštam muziku, i sve u trenutku dolazi na svoje mesto. Ponovo sam ok. Volim ovaj auto…u njemu sam kao u svom gnezdu…siguran. Moj dobri BMW…uvek mi popravi raspoloženje. Krećem. Puštam Dire Strites-e i odlazim u Pančevo… Ponovo zvoni telefon, ovaj stranac pita za koliko dolazim… Gde li ovaj sada ide, pitam se? Odgovor dobijam ubrzo… Čeka me muškarac sa nekom devojkom. Ulaze u auto, sedaju pozadi, i govore da idemo na Vatin, na granicu, da ih tamo sačekam i vraćamo se! Po govoru shvatam da su Rumuni. Samo sam se pitao kako će se završiti ova noć, ali odgovor neću imati skoro…Bar do jutra…Kiša sve jače pada.Sa zadnjeg sedišta čujem samo neko mrmljanje, osećam da je neka rasprava u toku. Da bih prekinuo neugodnu atmosferu, oblašnjavam Rumunu, da mora da mi plati unapred za ovakvu vožnju. Prvo negoduje, ali na kraju pristaje i plaća…Dok prolazim kroz pusta banatska sela, razmišljam o tome kako ljudi žive u ovakvom miru, bez ikakvih dešavanja, i pitam sam sebe koliko bih mogao ovako? Mislim da bi posle 1-2 dana doleteo nazad u mravinjak. Iz razmišljanja me trže glas ovog sa zadnjeg sedišta, koji mi objašnjava da treba da ih sačekam, da bi pokupili robu. U sebi psujem prijatelja, koji mi je ovo natovario na vrat. A trebao sam da znam, pa on je pijačar, koji uživa u ovakvim transportima, zato i vozi karavana. Ali, sad nemam kud, već stižemo blizu granice. Na parkingu nigde žive duše… Koga bi i bilo po ovom kijametu, mislim u sebi.
Gledam ih dok se udaljavaju, gazeći po velikim barama po putu. Setih se sebe, za vreme mog boravka u Austriji. Strani svet, strani ljudi… Lagana jeza mi struji kroz kičmu. Tek u ovakvim situacija shvatam koliko sam zapravo srećan čovek. Ponoć je odavno prošla, a mene ponovo obuzima san. Što zbog kiše, što zbog grejanja…

Iz sna me probudilo kucanje na prozoru. Gledam na sat… Bogami, lepo sam se komirao. Izlazim napolje, a kiše me u trenutku budi iz uspavanosti. Vidim da je ovaj sam, pitam gde mu je prijateljica… Otišla, kaže, u Rumuniju. Pakujemo stvari, i krećemo. Na izlazu iz Vršca, zaustavlja me policija. Stajem, ni ne razmišljajući o tome šta mi je u gepeku među stvarima. Uz standardna pitanja, policajam traži da otvorim gepek. Objašnjavam mu odakle idem, koga vozim, da se žurimo… Ne vredi. Čovek trenutno verovatno mrzi ceo svet što mora da radi po ovoj kiši. Rumun nervozno otvara torbu… Već vidim sebe kako u stanici dajem izjave i ostale peripetije… I nema da fali…Torba puna mobilnih telefona, i koječega. A lepo sam osećao da ne treba da izlazim noćas, da ne trebam da gledam u taj prokleti telefon, koji mi često napravi frku. Pa i sada, pun mi ih je gepek!
Naravno, policajac sav veseo, govori da krenem za njima u stanicu, Šta ću, krećem. Sreća što su ovog stavili u svoja kola, samo mi je on falio u ovom trenutku u autu. Stižemo, Rumun sav tužan iznosi svoje stvari… Ja odlazim u posebnu kancelariju, dajem izjavu. Posle malo natezanja, mene puštaju da idem, uz napomenu da ću biti pozvan na sud kao svedok. Izlazim napolje, i počinjem sam sebi da se smejem. Nikada nisam sebe poslušao, nikada. Skidam tablu sa krova, stavljam je u gepek i krećem. Gledam na taximetar…Dobro je, bar nisam ostao i bez para za ovu vožnju. Još jedna lekcija iz „taksi fakulteta“… Mnogo godina kasnije, sada sa ove vremenske distance, shvatam koliko sam zapravo naučio stvari o ljudima, o životu. A mislio sam da znam sve… U Pančevu me zaustavlja devojka, pita da li može do Beograda, ali nema para. Izgleda da nema kraja ovoj noći… Može, naravno, upadaj… Posvađala se sa dečkom, bla bla bla… Samo da stignem kući, mislim u sebi. Noćas nemam snage da budem i psihijatar, zaista….

Mi postojimo!

Poslednji Skaut — Wed, 26 May 2010 16:10:44 +0000

Blogosfera postoji u Srbiji!
Koliko god smo mali u odnosu na neke razvijenije i veće zemlje, ipak postojimo, to je realnost. Da nije tako, ne znam kada bi sporno pismo, koje nije imalo lošu nameru, ali je u jednom delu malo pobeglo, ugledalo svetlost dana. Mada, nekako osećam kao da mi je negde uzeto za zlo, to što sam napisao. Ko zna, možda mi je sada IP adresa na nekoj listi nepodobnih, vreme će pokazati. Mada se ne nerviram zbog toga, te boginje sam odavno preležao.
Juče smo mogli da vidimo i čujemo šta o #novput misle naše političke stranke. Moji blogeri su već pisali o tome, ne bih se ponavljao. A prijatelji iz stranaka bi morali da shvate da smo mi, bar većina nas ipak državljani ove Srbije, i da nismo nikakva strana neprijateljska sila, koja ih vreba. Tu smo za savete ali i za kritike.
Što pre to shvate, imaće veće koristi, u krajnjem slučaju. Niti se oni bave politikom iz ljubavi, niti mi provodimo dane i noći uzalud na netu. Zato, #novput zavisi od vas, dragi političari. Mi smo ovde, 24h, svaki dan u godini

Kuda plovi Demokratska stranka?

Poslednji Skaut — Mon, 24 May 2010 22:04:33 +0000

Mada sam rekao da se neću petljati u politiku, na ovo nisam mogao da ostanem ravnodušan!
Poštovana gospodo iz DS-a, vi koji vodite brigu oko ugleda i rejtinga Stranke, molim vas da se bar malo spustite na zemlju, i da ne zaboravite da ste vi tu gde jeste zbog nas, a ne mi zbog vas. Vi treba da služite nama, a ne obratno. Gospodin koji kreira medijske nastupe, istupe i ostalo, bi trebalo da pogleda sadržaj ovog pisma, koje se šalje članovima i simpatizerima Stranke, i da se zapita, da li je primereno pretiti isključenjem, ljudima koji su se dobrovoljno javili da svojim znanjem pomognu i Stranci i zemlji, koji DS vodi na način na koji je vodi, Ovako, gospodo, neodoljivo podsećate na KPJ i druge slične “demokratske” tvorevine, za koje smo se svi zajedno borili da budu deo istorije, a ne budućnosti Nadam se da ovo nećete shvatiti negativno, a i ako bude tako, ja tu ništa ne mogu da promenim. Na vama je da po nekada uočite greške, ukoliko uopšte mislite da je moguće da pogrešite.

Napomena: sporni deo je obojen crvenom bojom, a u prilogu je i slika!

Драги наши и драге наше,
Хвала вам на попуњеном упитнику „Професионалног развоја“ и жељи
да се додатно усавршавате. Радећи на себи чинимо добро себи,
Демократској странци и целом друштву.
Наша идеја је да кроз континуирани рад са Вама,
подигнемо ваше капацитете, проверимо и унапредимо ваша знања
и вештине и заједнички, са Вама, припремимо странку за будуће изазове.
Оно што нас очекује у наредном периоду су први сусрети на којима
ћемо се упознати и сагледати Ваша знања о политици, политичкој
информисаности, профиле личности и Ваше компетенције.
Након анализе добијених података, током јесени ће бити организована
серија семинара развоја личних вештина и знања тзв „soft skills“.
После тога би били организовани специјалистички семинари по
областима за које сте се определили.
Желимо да Вам напоменемо да би евентуална незаинтересованост и
недолазак на едукације могао да буде разлог за Ваше искључење из
даљег професионалног развоја, јер странци требају предани,
енергични и одговорни чланови увек спремни за нова знања.
Трудићемо се да уважимо ваше сугестије и предлоге и да наше
наредне семинаре учинимо квалитетнијим, кориснијим и практичнијим.
Остајемо отворени за сва ваша питања и сугестије и надамо се
скором сусрету.

Срдачан поздрав

С Е К Р Е Т А Р Д С
Тамара Трипић

Rolan Garros 2010

Poslednji Skaut — Mon, 24 May 2010 14:49:59 +0000

Zahvaljujući kompaniji SBB, u narednim danima na obali Dunava, kod teniskih terena “Milan Gale Muškatirović”, kao i u SBB Show Room u Kralja Petra 55, ljubitelji televizije će moći da vide prvi 3D televizijski prenos i uživaju u, verujemo, dobroj igri naših tenisera na Rolan Garrosu!

Moje taxi price II

Poslednji Skaut — Mon, 24 May 2010 13:29:26 +0000

Posle nekoliko noći provedenih u vrtenju đevreka, počinjem da se osećam kao deo noći grada…Dok jedan grad odlazi u san, drugi se budi, i tek počinje svoj život…Narednih par godina sam proveo u vožnjama i druženjima sa ljudima, kojima je noć dan, koji su odavno zamenili jedno drugim…Da pokušam da nastavim ovu vožnju…
Prošlo je 3h ujutro, i lagano klizim pustim ulicama. Na radiju ide neki teški blues, koji me tera da vozim skoro mileći…I taman kad sam se zapitao ko će biti sledeća stranka, zaustavlja me neko. Stajem, otvaram prozor, prilazi mi tip, sa svojih 50-55 godina…I dok nesvesno pokušavam da ga procenim, on pita da li je slobodno, i ulazi u auto. Gastarbajer, prvo što mi je prošlo kroz glavu…Njegov govor pokazuje da je davno otišao trbuhom za kruhom…Hoće da ga vozim negde gde su devojke za provod…I dok krećem, on počinje svoj monolog. Nikada nisam mogao da shvatim zašto ljudi imaju neodoljivu potrebu da se ispovedaju taxisti…Ali, prihvatam priču, ova vožnja će trajati, procenjujem. Živi u Americi 20 godina, pobegao zbog sukoba sa zakonom. Sad je čist, sve je platio svojim dolarima, i evo ga ponovo u gradu. Prolazim pustim Terazijama, ispred Meka stoji devojka, verovatno čeka nekoga. Ovaj moj otvara prozor, i pita je da li je slobodna!!! Devojka ga gleda u čudu, ja se izvinim u njegovo ime i nastavljam dalje. Čovek je navikao da je u to doba na ulici samo prodavačica ljubavi, tako je kod njega, kaže…Ne može da shvati još uvek gde je došao. Dok mi priča svoju priču, stižemo do lokala gde se nalazi ono što želi. Parkiram auto, ali očigledno je da mojoj vožnji nije kraj…Zahteva da uđemo zajedno unutra, sve ide na njegov račun. Ne vredi da se prepirem sa njim, lakše mi je da uđem unutra, objasnim šta želi, naplatim svoje i da idem.
U mračnoj prostoriji, igra jedna blago rečeno, jako umorna devojka…Nema nikoga od gostiju, pa momentalno prilaze nama.Mi sedamo, dve devojke takođe.Ovaj moj narućuje piće, i odlazi sa jednom, i usput mi govori da ništa ne brinem, da ga sačekam, da će sve biti plaćeno. Nema gde da mi pobegne, razmišljam, a i poznajem momke koji vode klub. Dok on nestaje u mraku, mene druga poziva u sobu, kaže da je gospodin platio i za mene!!! O Bože, šta me neće snaći ove noći…Odlazim u sobu, ne vredi…Objašnjavam joj da me sex ne zanima, da sedne i da uzme svoju lovu, da ćemo sačekati da gospodin završi. Na sve muke, sada slušam i njenu tužnu priču, kako je kod kuće čeka malo dete…Jedva čekam da se ova noćna mora završi, i da odem da legnem.

Posle sat vremena, ovaj Amer se pojavljuje, sav srećan, naručuje nam piće, i priča kao navijen. Ajde više čoveče, mislim u sebi. Konačno krećemo…Taximetar je sve vreme radio, i već je prilično nakucao, Sad samo očekujem da mi kaže kako nema više para, i da lepo završim posao za noćas. Ali, kad smo stigli kod njega, plaća mi sve duplo, i zahvaljuje se do neba za sve. Dok ga gledam kako odlazi, razmišljam… Koliko je čovek sanjao da se vrati u svoj grad, u kome je odrastao, i u kome nije imao nikoga da ga sačeka…Sve koje je znao, ili su mrtvi ili u zatvoru, ili negde daleko, kao i on. Ja sam mu tih par sati bio najbliži, i začudo, i on se meni svideo. Teško je biti u njegovoj koži, pomislih dok sam izlazio iz svoj auta. U trenutku sam još više zavoleo ovaj asfalt po kome hodam svakoga dana. Ovo je MOJ grad, MOJA zemlja…Laku noć i dobro jutro…kako kome.

Moje taxi price I

Poslednji Skaut — Sun, 23 May 2010 21:59:49 +0000

Prva vožnja, i odmah shvatam da će mi ući u krv, pa ću postati ovisnik…
Spremam se, auto mi je odavno sprema i namirisan.Nisam još svestan ni gde idem ni kako ću da se snađem, ali, ni ne mislim previše o tome, Samo da krenem…Sveže septembarsko veče, puštam laganu muziku, i posle svih procedura prijave na vezu, dobijam svoj prvi poziv…Palim cigaretu i krećem…Treperim.
Na adresi me čeka gospođa. Vrlo pristojnog izgleda,seda pozadi, govori adresu, i ja lagano krećem. Nudi mi bombonu…Mislim u sebi: Mani se ženo i bombone i svega, zar ne vidiš da ne znam gde je levo. Ali, kao da mi nije suđeno da bude normalna vožnja, nego da odmah vidim ono što ću posle toga mnogo puta videti i doživeti…
„Znaš, majstore, već 10 godina živim sama u velikom stanu“ progovori iz čista mira. „Muž mi je umro, i ja sam ostala sama.Izdajem lokale, i uživam.“ Dok mi ona priča šta radi i gde izlazi, ja se trudim da ne zalutam, ulicama koje poznajem kao svoj dzep. „Znači, ipak ima istina u svim onim pričama koje sam slušao od momaka koji su vrteli đevrek u taxiju“, pomislih u sekundi, izbegavči za milimetar da udarim u auto koji izlazi sa parkinga. Otegla mi se vožnja u beskonačnost, nikada da stignem do adrese na koju bi stranka-gospođa trebala da izađe…Ako nešto ne izmisli, pomislih u sebi. „Majstore, da li hoćeš da mi ostaviš svoj broj telefona, ja se često vozim taxijem, a vidim da si ti sasvim fin mladić, pa…?“ Stižem, i jedva čekam da izađe iz auta, da zapalim u prvi lokal da popijem kafu, ali nije kraj…“Majstore, ajde idemo na neko piće, ako imaš vremena“
Gledam je u retrovizor, ona se smeši…“ Gospođo, hvala na pozivu, ali nemam vremena“
Razočarana, daje mi dobar bakšiš, uz molbu da joj ostavim broj telefona. Dajem joj broj telefona od svog kuma…Gledam je kako lagano odlazi…Ne mogu da izdržim, moram da je pozovem i nešto joj kažem: „Izvinite, gospođo! “ Ona se veselo okreće… „ Predomislio si se? pita me kroz osmeh. „ Nee, gospođo, samo sam hteo da vam kažem, da ja nisam MAJSTOR!!!“

Blogovski o blogu

Poslednji Skaut — Sat, 22 May 2010 22:47:36 +0000

Danas sam se jako potresao, kad sam pogledao novosti sa Twittera. Njih dvoje, koje ne poznajem, su se uzbudili zbog muzike sa mog sajta.
Kao prvo, verovatno su došli greškom ovde, predpostavljam da nisu dobro videli da u naslovu nije W nego V. I tu se nađoše povređeni, janavi i paramparce. Namerno ih ne linkujem, nema potrebe za tim. Da su komentarisali blog-post na najgori mogući način, ne bih im reč rekao. Ali, njima smeta muzika!
Nema veze šta piše na blogu, naravno, to ih ne zanima. Ali, mladi su, bar tako deluju, imaju vremena da nauče nešto. O knjizi se ne sudi po koricama. O sajtu, pogotovo blogu se ne sudi po dizajnu i muzici, već o tekstovima. Ali, za to je potrebno malo više od znanja korišćenja računara i lupetanja po Twitteru.
Kao drugo, potrebno je malo lepog kućnog vaspitanja, koje njima nedostaje. Inače bi znali da su danas ispali u najmanju ruku nekulturni. Eto, toliko o njima. Neka se malo zamisle pre nego što počnu da lupetaju po Twitteru i ostalim mestima, ako žele da budu zapaženi. Moj blog nema W, nisam ta linija. Ovo je moje mesto, pravim ga za sebe, po svom ukusu.
Pišem za sebe, po svom ubeđenju. A ako se nekome ne sviđa dizajn i muzika, šta da vam kažem. Ne dolazite, bar na internetu ima za svakoga po nešto, valjda ćete se i vas dvoje pronaći negde. Samo budite uporni.

Blogovski o Srbiji

Poslednji Skaut — Sat, 22 May 2010 14:58:55 +0000

Često se zapitam, da li bi sve bilo drugačije da je postojao blog krajem prošlog veka? Kako bi se ON borio sa slobodom bloga, da li bi ukinuo internet, ili šta već? Verovatno bi nam policija kucala na vrata u pola noći i odvodila na kafu u podrume, gde su inače vodili svoje intelektualne razgovore sa “neprijateljima zemlje”, koji su imali 17-18 godina. Koliko danas koristimo blog i slobodu pisanja da bi uticali na stvari u Srbiji?
Malo ili uopšte, koliko vidim. Gledamo svoje dupe, svoj novčanik, svoj rank-ing i ostale alatke. Sloboda bloga je nesvesno potisnula pogled na svakodnevnicu u drugi plan. Čak i kada neko piše nešto na temu svakodnevnih problema sa kojima se susrećemo, obično ga ignorišemo.
Na ceni su blogovi o objašnjavanju problema hardvera, softvera, SEO optimizacijama, IT novotarije i bliske teme. Novine i pisani mediji su uglavnom dirigovani što se tiče interesnih grupa, tako da je danas mnogo manje razgovora o problemima nego pre 15-ak godina. Verovatno nam je toliko dobro, da nam bolje ne treba.
Nemamo problema, sve cveta, država nikada sređenija. A to što nam isti oni koji su nas jurili motkama, sada pričaju o demokratiji, dok uzimaju otpremnine i prelaze na druge državne jasle, to nema veze. Što nam serviraju svakodnevno neku toplu čorbu, o nekom novom kriminalcu, koji je uzgred do pre par dana bio sa njima na TI, nema veze.
To, što smo se sada setili da nam pare odnose na Kipar, to nije važno. Uvek smo se odlikovali kratkim pamćenjem, to smo dokazali kroz istoriju. Za milijarde, sa računa banaka, koje su iznešene is Srbije, niko ni ne spominje. Šta se to koga tiče, ne utiče mu ta tema na lični posao, pa što bi ga i zanimala. Jedino ko nije zaboravio da se bavi Srbijom su oni koji su otišli odavde, i sada iz neke sobe u suterenu nekog evropskog grada, povremeno ispljuje sve. Tako je lakše. Ni nismo za bolje od toga. Do tada, pisaćemo o lepoti života, nadajući se da će nam neko drugi darivati sreću i bolje sutra. Kad neko legne preko šina, zato što je gladan godinama, a radio svakoga dana, nikoga to ne zanima. Što nas lažu kao malu decu, da će nam dati silne evre od privatizacija, a posle udele milostinju za sladoled, ni to nije važno. A kad jednoga dana budu rasprodali i ovo malo što imamo, i odu u neku egzotiku da odmaraju, češaćemo se gde nas ne svrbi. Kao i do sada, sa zakašnjenjem.

Facebook iluzija

Poslednji Skaut — Wed, 19 May 2010 23:19:17 +0000

Nema bre više ničega, osim ove crne rupe, zvane Facebook. Sve je nestalo, nema. Šta se ovo dešava, ne uspevam da shvatim do kraja. Svi poludeli, svi kuckaju, bockaju, lajkuju… Neki se ljute kad im ne odgovoriš, neki kad im ne uzvratiš bockanje.
Ovo je odavno preraslo sebe, postalo je svet za sebe. Trči sa posla da sedneš za računar, brzo ga pali, ako uspeš da dođeš na red od muža, ili žene, dece ili majke, nije ni važno. Uzeće se kredit za pojačanje, treba još jedan, navodno za decu, trebaće im za školu. Niko se spominje da deca imaju 3-4 godine, da su još daleko od toga. Nije važno, samo da se kupi. Da se ne dangubi. Osušiće se cveće na farmi.
Ovih dana mi je kuma bila sva potrešena. Ne radi im komp, pa je nastala panika. Pitam, šta je problem, vidim svi nervozni po kući. Ne može žena da ode na farmu, propašće joj usev! Kakav problem, neviđen.
Ne znam kako bi sve ovo komentarisala moja baba Lenka, baš me živo zanima. Verovatno bi se samo krstila, šta bi drugo mogla žena da kaže. Bila normalna, ne bi’ ona to mogla da uklaviri. Tražila bi od moje kume da joj kaže gde joj njiva, da ona ode umesto nje, valjda.
Ovi što ne idu na farmu, imaju druge obaveze. Ulaze u tajne priče, sami sebi se diveći kako su odjednom postali visoki i lepi, vitki i zgodni. Pa ovde, svi lepotani. Ima i koristi od svega toga. Mnogi su postali stručnjaci za Photoshop, a do pre malo nisu umeli ni svetlo u sobi da upale. Sad sami sebe ulepšavaju, čudeći se kako od debelih i naboranih, postaju Apoloni.
Neke od mojih dama sa Facebooka izgledaju kao da su od kristala, da se čovek zapita, kako je moguće da neko ima tako lepe godine a lice kao beba. Niko nema bore, žene bez celulita, muškarci bez stomaka, svi bujnokosi da te Bog sačuva.
Mogao bi’ ja ovako do sutra, ali moram da proverim ko me tamo bocka. Ko zna, možda od svega toga ispadne i nešto konkretno. Samo se bojim da ne bude ona rečenica iz pesme Bore Čorbe: ” Probudila me matora sa licem aligatora”… Ja nju ili ona mene, sve jedno je. Istina je uvek tu, kad se pogase svetla i nestane konekcija, kad progovorimo svojim ljudskim jezikom, koji lagano nestaje.
Šta će nam, tu je Facebook…

Kao kometa

Poslednji Skaut — Tue, 18 May 2010 20:44:53 +0000

Ništa više nije isto kao pre…
Druga vremena, drugi ljudi. Neke druge vrednosti životne, nešto što ja nikada neću umeti i moći da razumem i da shvatim. Ova zemlja više nije ista, ljudi nisu isti.
Ne umem više da primam, nema mesta u meni. Gledam neke drage ljude oko sebe, većinu više ne prepoznajem. Umro nam Patrijarh, njih to ne zanima, hoće HTV. Kažu, bio je star, vreme mu je! Nemaju ljudi više duše. Rekoh nedavno, ko bez duše…
Po nekada, zasvetli mi neka zvezdica na nebu, ali brzo nestane. Da li ja ne umem da je nađem pogledom, ili je samo jedna od milion zvezda padalica, ko će ga znati.
Jedino gde mogu sebe da smirim, to je ovo pisanje, koje me vodi u neki svet, koji sanjam svojim dečačkim snom. Bojim se buđenja, počeo sam da se bojim samoga sebe. Uvek sam imao energije za sve oko sebe, a sad? Nemam je više ni za sebe, nestala je.
Gde je kraj svemu ovome?
Jednostavno, ne umem da izađem iz svog lavirinta. I, ma koliko se trudio, čini mi se da ni ne postoji izlaz, Da je sve ustvari, jedan veliki, začarani krug, u kojem se vrtim, i vrtim…
Početka se više ni ne sećam, kraj ne nazirem. Samo tako, jedem dane i noći, bez ikakvog cilja. Lutam, tražim nešto čega nema.
Znam da će mnogi od vas reći da uvek ima izlaza, da treba snage i istrajnosti. Hvala svima, ali ja sam sve to odavno naučio, i u tom učenju sam se umorio.
Umorio od večnog traganja za svojim snom, koji me toliko proganja. I, taman kad pomislim da je tu, da postaje stvarnost, ja se probudim, još luđi i umorniji.
Da me neka pita šta sad pišem, ne bih znao da mu odgovorim. Pišem kao u transu…
Nema grašaka, ili su retke. Ispravim ih. Ali, uopšte se ne trudim da bude lepo. Jednostavno, slova sama sebi pronalaze put.
Toliko puta sam padao i ustajao, znam da ću uspeti ponovo. Ali, bojim se da, kad taj san bude realan, da mi neće biti važno, i da posle toga, ništa više neće biti bitno.
Ni ja, ni ti, ništa….Kao komete, koje zasijaju, ostave svoj trag na nebu, i nestanu u dubini.
Zvezdu padalicu niko uhvatio nije, a ja to sanjam.

Ponedeljak-prošao

Poslednji Skaut — Mon, 17 May 2010 21:28:06 +0000

U poslednje vreme sam počeo da lutam sa pisanjem. Uhvati sam sebe kako ulazim u neke teme koje me zamaraju, kako sam počeo da previše obraćam pažnju na mišljenje drugih…Reših da počnem da pišem BLOG u izvornom smislu, da to bude neki moj svakodnevni dnevnik. A nema boljeg dana za tako nešto od ponedeljka. Dakle:

09:00-Probudilo me dosadno, neumorno kljucanje kiše, koja je neprekidno padala cele noći. Za divno čudo, nije bilo glavobolje, koja me često prati ujutro, što je dobar znak. Ritualno ustajanje na desnu nogu, o kojem vodim računa već godinama, i kuvanje kafe. Paljenje kompa, i lagani početak rada. Začudo, još uvek me raduje svaki novi dan, trenutak otvaranja mailova, Facebooka, Twittera i svega ostalog. Stanje je redovno, što me posebno raduje. Dobih izveštaj da je moj Deda-Bor napisao novi blog-post, i otvaram ga. Volim da odem kod njega, ne zamara me, nema teških tema. Dok sam gledao u Skype, videh jučerašnju prepisku, razgovor u troje, između moje Charolije i baka Verke i smejem se. Volim ljude koji imaju pozitivnu energiju, a one su baš takve.

11:30-Došao mi je kum na kafu, tako da prekidam pisanje. Nastavljam popodne…

23:10- Reko’, ajde da završim za danas. Ceo dan mi je prošao kao i ovo vreme, nikako. Sve san radio rutinski, tek da pozavršavam. Nisam imao želje ni za nekom posebnom konverzacijom, čak nisam otišao da pročitam šta je moj drug Terek napisao, stvarno sam magare neopevano.
Opet sam uhvatio sebe u razmišljanju, kako pisanje za svoju dušu stvarno ostaje samo za svoju dušu, tj. to retko koga zanima… Ako želiš da te neko čita, moraš da budeš ili lud ili bezobrazan, pa da krpiš koga stigneš, ili da radiš neki copy-paste, pa da tako izazoveš pažnju. Rupu na saksiji niko još nije izmislio, pa mislim da nema potrebe ni ja da je bušim, već postoji, od pamtiveka.

Zato ću sad malo da počnem da šaram. Red poezije, red proze, pa red po i o nekome, pa će da bude za svakoga po nešto. Imam nameru da jednoga dana imam neke koristi od svega ovoga, i da se ne lažemo mnogo, za to je potreban dobar RANK PAGE, a to ne se desi sa pesmama.

Zato, od sutra će biti malo i Domanovića ovde. Do sutra, veliki pozdrav svima

Volim

Poslednji Skaut — Mon, 17 May 2010 16:22:54 +0000

Po snegu ja volim,
tragove da pravim,
kad idem po tvojim,
ja se zaboravim.

Kad gazim po blatu,
baru biram sam,
volim taj trenutak,
dok dubinu njenu osećam.

Dok po kiši šetam,
ja širmu ne nosim,
volim da mi kapi,
šetaju po kosi.

Kad zvezda upeče,
ja poželim veče,
da mogu po noći,
skriti se od sreće.

U magli dok stojim,
ničeg se ne bojim,
jer osećam vetar,
na grudima mojim.

I dok vetar tiho,
rukom maglu sklanja,
ja polazim dalje,
u nova saznanja.

I na kraju volim,
to šta znam da volim,
što osećam život,
u grudima svojim.

Niko nije lud!

Poslednji Skaut — Sun, 16 May 2010 00:09:05 +0000

Da li naslovi prodaju link ka blogu?

Nocna frajla

Poslednji Skaut — Fri, 14 May 2010 21:56:28 +0000

Sedim u bašti, pored noćne frajle i odmaram…

Dan naporan, ne toliko fizički, koliko po mozak. Od samog jutra neka nervoza u ljudima, kao da je to kolektivno, dal’ zbog pritiska, mesečevih mena ili plima i oseka, ko to zna. Tek, prošao je i ovaj dan. A ovi momenti, dok sedim u bašti i kuckam po svom blogiću, dok pored mene miriše noćna frajla, to je ono zbog čega vredi pregrmeti težak dan.

Povratak u detinjstvo, musavo i bezbrižno, puno mirisa koji mi i danas paraju nos. Vraća me u ranu mladost, prelepe letnje raspuste provedene na selu kod baba i deda…Buđenja uz petlove i opojne mirise bagrema i lipa, trčanje po dudinjama, kojih više skoro i da nema. Doručak hleba i pekmeza, ali onog babinog, od šljiva, onako, malo kiselast. Voda sa stare mesingane česme u dvorištu, gde sam čekao da prvo baba sipa u vedro vodu za živinu i stoki, pa onda ja. Obožavao sam da stavim usta na česmu i da pustim pun mlaz vode u usta.

Vožnja starog, razdrndanog muškog bicikla, koji sam vozio ispod rude, pošto sam bio mali. Jurcanje po dolinama i šumama, pravljenje pećina i skrovišta po drvećima. A tek praćke… Par puta sam se spasio dobrih batina bežanjem, pošto bi provalili da nemaju jezike na cipelama, koje sam ja posekao, da bi’ napravio dobru praćku. A tek koliko je babinih gaća nastradalo i ostalo bez lastike, iz koje smo izvlačili one tanke gumice, pa ih upredali.

E, bilo nekada. A za ovo sada, za ove klince kojima je sve zanimljivo dva minuta, nekom drugom prilikom. Ne želim da pokvarim ovaj miris noćne frajle. Laku noć vam želim, svima. I vama koji se dobro sećate ovakvog detinjstva, i vama malo mlađima, koji ste imali nesreću da odrastate uz sirene i ratove. Sve prođe, samo ostaje miris noćne frajle u nosu…

Oglas za posao!

Poslednji Skaut — Thu, 13 May 2010 11:42:55 +0000

Potreban administrator za FB profile

Uslov: minimum VII stepen – smer -Informatika

Godište: 28-38

Pol: ženski

Opis posla: addovanje-kliktanje novih prijatelja na Mreži

Plata: po učinku

Šifra: “Budi moj fan”

FB protiv ostatka sveta

Poslednji Skaut — Wed, 12 May 2010 22:57:08 +0000

Kako idu stvari, ovaj fenomen-misterija zvana Facebook će totalno promeniti svet, ili se bar meni to tako čini! Kad sam čuo da i moja kasirka iz radnje priča o tome kako je upravo lajkovala sliku svoje kume, lampice su mi se upalile. Uzgred, moja kasirka je odavno postala baka, tako da…

Ja provodim prilično vremena na tom čudu, i definitivno vidim da FB naprosto guta sve pred sobom. Polako ali sigurno, sve postaje manje bitno od njega. Kada bi se uradila neka optimizacija profila, slična fan page-ovima, mislim da bi se mnogi našli u velikom čudu. Broj poseta nekih mojih fan page-ova je mnogostruko veći od poseta mom blogu, na primer. Pre izvesnog vremena sam prestao da objavljujem beleške na FB profilu, želeći da ljudi koji su to inače čitali, dođu na blog i pročitaju neke poje priče. Ali, to se retko dešava. Taj izlazak iz FB je postao nepremostiva prepreka za mnoge. Valjda ljudi misle da će nešto bitno propustiti, ni sam ne znam o čemu se radi. Taj klik, koji ih izvodi iz njihovog sveta, koji su stvorili, sa sve raznim farmama, je postao klik od milion dolara. Bojim se da će uskoro sve što radimo, a nije vezano za FB biti osuđeno na propast, kao što je pojava bloga, za pisane medije označila kraj jedne ere.

Možda grešim u ovim procenama, ali definitivno se moramo odlučiti gde planiramo web budućnost, u svetu FB-a ili van njega. Kao da se tako i podelilo sve. Vreme će pokazati da li je ovo ispravno razmišljanje. Naravno, nisam ja izmislio rupu na saksiji, mnogi su ovo odavno shvatili. Ali, meni je današnja blog-post rasprava na blogu nekako inicirala ovu priču. I zato ću gajiti i paziti ovo svoje mesto, možda ubrzo sve ovo postane istorija. Kao u paroli: Pank je umro, živeo pank!