Pada ona dosadna jesenja kiša. Već 24 sata neprekidno. Podsetila me na onaj dan kad je Černobil otišao u nebo a ja kao klinac sakupljao puževe u Deliblatskoj peščari. Bio sam bezbrižan, nije mi bilo bitno što je mogao da bude kraj sveta. Nedugo posle toga sam i propušio. I ne prestajem.
Svaki pušač zna šta znači kad ostaneš bez nikotina, pogotovo kad je radna noć pred tobom. Kao ova kišna noć koja je preda mnom…
Od 20h zagledam u kutiju koja se prazni i odlažem neodložno, odlazak do trafike. Na kraju, palim poslednju iz kutije, oblačim se kao da je Jovanjski mraz i izlazim napolje u kišnu noć.
Svaka priča traži nešto za šta bi se uhvatila, mesto rođenja, roditelje… Ja je dobih na izlasku iz zgrade. Neki konj je blokirao izlaz iz zgrade i ostalo mi je dve mogućnosti. Ili da ga čekam, bez cigareta ili da krenem lagano po kiši. Odmah sam odbacio prvu varijantu. Stavih kapuljaču i krenuh lagano.
Gacajući po mraku i igrajući osmice izbegavajući bare, nisam mogao da promašim svaku petu. Na pola puta do trafike osećao sam da su mi patike dobro mokre. Bože, od kad nisam imao ovaj osećaj… Do trafike mi je propustila i kapuljača a i ramena su već osećala vlagu.
Povratak je dovršio započeto. Bio sam mokar kao da sam upao u Dunav. Doduše, dok sam se vukao kući, Narodna bašta je mirisala fenomenalno. Rascvetalo i propupelo drveće je mirisalo nestvarno. Idila…
Zašto pišem ovo uopšte? Zato što smo žrtve izbora i političara, koji nas mesecima muče kao najveće neprijatelje, uveravajuči nas u svoje dobre namere, namenjene nama. O sebi i svojima ni reči, o njima ne razmišljaju.
Kakve veze ima Boris Tadić sa mojim pušenjem i odlaskom po kiši da bi ih kupio?
Ima. Godinama pušim kao smuk. Znam sve o štetnosti duvanskog dima. Znam napamet sve poruke koje nam proizvođaći otrova, koji su jedna od poluga finansiranja politike u celom svetu, uredno ispisuju na kutijama. Znam da imam probleme sa visokim pritiskom, da me često boli glava i da moje pušenje ne doprinosi boljitku moje situacije. Ali ja ipak odoh po kiši po otrov. I pokisoh. Dodah još katrana u pluća.
Zašto ih ne ostavljam? Hm. Pa još mi nije došlo do toga da ne mogu da dišem Još se ne gušim.
Ako zagusti, ostaviću ih. Valjda.
Eto, Tadiću Borise, moj bivši i budući vladaru, došao si i ti na red. Godinama te konzumiramo i hoćemo još. Za i protiv tebe ima toliko toga, koliko ima i za moju pasiju, pušenje. Ostavićemo te kad nam dođe do guše, kad nam baš bude loše. Valjda. Kao ja duvan. Ako doživim da ostavim duvan i budem malo boljeg zdravlja nego sad. Ako doživim da i ti odeš. Da mi bude malo bolje i sa te strane. Da ne moram da te slušam kako nam je sve bolje i bolje. Da ne moram da pušim 3 pakle dnevno kad vidim ratu lizinga, koja mi je 2008. godine bila 18.000 dinara a sada, 2012. celih 25.650 dinara. I da me ne boli mozak od toga kako pričaš u moje ime, svakoga dana. Toliko od mene, bivši, sadašnji i budući vladaru zemlje Srbije.
Odoh da popušim. I da se osušim.
Zapustio sam se na fizičkom nivou do te mere da ne mogu da se počešem po leđima kad me zasvrbi. Sav sam ne ukočen, nego rasturen.
){kind=link}