Svaka moja priča na ovu temu je posebna, svaka je nova. Nemaju nikakve veze jedna sa drugom, a opet su toliko povezane.Čak sam i pokušao da nastavim tamo gde sam stao u prošloj priči, ali, nije vredelo.
Neke stvari u našim malim životima su jednostavno ovakve, predivne ali surove, prelepe ali nedostupne.
Samo ja znam koliko bih želeo da mogu bar u jednom malom segmentu da prikažem svu lepotu i tugu, svu radost i pustoš, sve kontradiktornosti koje donosim, svaki put kada odem tamo…među oblake.
Ovoga puta sam se zaista osećao kao da sam došao u svoj san…
Prilazeći automobilom, sa glavnog puta se u daljini naziralo moje malo carstvo, uvijeno između oblaka, zlatnih listova kestenja, i zelenih četinara.
U ovoj lepoti se gube tragovi bezumlja, koji su ovuda prošli. Ne mogu a da ne osetim pomešano osećanje tuge i besa.
Zašto ovde? Zašto bilo gde? Šta sad vrede granice, države, kada nema ljudi…Nema nikoga, samo napuštena ognjišta, koja polako nestaju u gustom rastinju.
Dok se laganjo penjem uskim, krivudavim putem, iliti cestom, ispred mene izlazi lisica. Gleda me nekako nevino, sa čuđenjem, kao da me pita, gde sam to krenuo. Nema straha od ljudi, zato što su i divlje životinje zaboravile da su ovde nekada živele porodice, da su istim ovim putem deca trčala u škole.
Sada, ovuda retko iko prođe.
Dok pišem sve ovo, hvatam sebe kako u mislima da je ovo nemoguća misija.
Nije pošteno da pišem ovako, preskačući mnogo toga. Ovde svaki kamen ima svoju priču, svaki list koji padne zaslužuje svoju knjigu.
Razmišljajući, ne primećujem da sam stigao pred svoje dvorište.
Kao da sam juče ovde boravio, najnormalnije stajem i izlazim iz auta. Ulazim u dvorište…
To su momenti kada sam u svome snu…
Vidim puno dvorište ljudi, radostan doček. Osečam miris hleba koji se peče u zemljanoj peći. Nozdrve mi se pune mirisom iz štale, iz koje proviruje jedno malo tele, koje mi se plezi…
Kokoške mi se motaju oko nogu, a crni kuštravi rundov mi skače po nogama, radujući se mome dolasku.
Preko tarabe vidim babu, koja u kecelji nosi sveže ubrano povrće. Smeje mi se osmehom koji ne zna za zlo, koji nikada nikome ništa nažao nije učinio.
Putem dolazi stado ovaca, i svaka ulazi u svoje dvorište, bez ikakve komande.
Da smo ikada umeli da učimo od životinja, sve bi bilo drugačije. Ali, nismo ni to znali.
Iz sna me trže jabuka, koja je pala na zemlju, tik pored mene. Vraćam se u stvarnost, koja me ponovo boli.
Ničega više nema. Nema radosnih lica, koja su me dočekivala…
Nema ni malog, šašavog teleta. Nema ni štale…
Nema ni kuće. Samo zidovi koji prkose vremenu. I jabuka, koja je rodila kao nikada. Kao da je ona želela da mi poželi dobrodošlicu za sve njih, kojih više nema.
Grane su joj se savile pod težinom, Ogromne, crvene, radosno me dočekuju…Jedino su one žive u mome dvorištu.
Ali, uprkos saznanju da je sve otišlo u nepovrat, da je nestalo, miris hleba iz pećnice mi ne izlazi iz nosa…Da li je moguće da je baš ovoliko jako? Da li je dovoljno samo jako želeti neke stvari, i očekivati da nam se dese?
Za sada, jedino to imam. To pravo na sećanje mi niko ne može oduzeti. Tu ljubav prema delu sebe mi ni jedan zakon na ovome svetu ne može uskratiti. Mogu mi srušiti kuću, poseći šumu… Mogu mi srušiti Crkvu…
Duh mi ne mogu oduzeti. Ne dam im.
Kao što mi ne mogu oduzeti miris domaćeg hleba, umešenog od brašna sa vodenice iz moga potoka…
Dok je mene, i ovo dvorište će biti puno smeha, ljudi i životinja…
Iz mog bunara će teći ledena voda…
Jabuke neće truliti po zemlji…
Nastaviću…
