Bio je to jedan od onih malih provincijskih gradića, sa starom oronulom crkvom i parkom oko nje, koju su dečurlija izgazila igrajući fudbal. Gradić u kojem su izlozi bili musavi od prošlogodišnjih kiša, ukrašeni izbledelim tapetama, koje su se odavno potklobučile od vlage. Fontana koja je nekada davno radila, u vreme državnih praznika i na dan Njegovog rođendana, sada nakostrešenim cevima za vodu koja vire iz raspuklog betona…
Probudio sam se u znoju, nisam mogao da prepoznam svoju sobu. Drecena mi je ličila na ogromnog pauka koji me gleda, spremna da me proguta. Zidovi su bili nepoznati, prozori nisu bili moji.
Sanjao sam je…
Da li je ovaj gradić bio njen, po kome je trčala svojim malenim stopalama sklanjajući se od kiše? Nisam siguran u to. Da li je uopšte njen grad bio malo provincijsko mesto? Ili je ona bila dete velegrada, ponosno prepuna sebe i svesna svoje lepote…
Ne sećam se. Ne sećam se ni njenih pegica po nosu koje su je činile tako nestvarnom. Njen nosić, tako ponosno prćast, da li je bio njen…ili od neke druge devojčice? Nisam siguran. Čak se ni lika njenog ne sećam. Znam da je bila lepa, toga se sećam. I to je sve.
I znam da sam je voleo, tako jako i iskreno. Ali nisam siguran da joj znam ime. Znam da je imala tako sladak nadimak, od kojeg sam trnuo kada bi ga negde čuo, ali ne znam kako se izgovara…
Od mirisa njene kose nisam mogao da spavam, njuškao sam po sobi tražeći ga…tada. Bio je to miris čednosti i lepote, njene divne mladosti. Ali sada…ja ne znam koji je to miris bio.
Imala je najdivnije oči na svetu. Bile su krupne, po malo tužne, setne. Presijavala se u njima predivna boja…ali ja ne znam koja. Bile su crne? Ne. Nisu sigurno, toga bi se setio. Ne vredi, negde sam izgubio boju njenih divnih očiju. A sigurno znam da sam ih voleo jako, da sam želeo da me gleda njima…
Njena kosa…predivna, duga, kao griva na vetru, presijavala se na suncu. Ma ne, imala je kratku kosu, sa šiškama koje su sakrivale njene oči. Ili nije? Ne znam. A toliko sam voleo da joj prstima prođem kroz kosu…
Mislim da sam je video nedavno, kako ponosito ide ulicom, vodeći za ručicu divnu malenu princezu, koja je kao i njena mama nekada, skakutala sa noge na nogu, veselo i nasmejano…Posle sam saznao da se nikada nije ni udavala i da nema malenu princezu.
Vraćam se u krevet, da pobegnem od ovog ogromnog pauka iz sobe, koji me gleda, od ovih sivih zidova koji nisu bili moji. Da pronađem deo sebe, koji sam izgubio a ni sam ne znam ni kada, ni gde… I da probam da se setim da li je ona ikada postojala.
