Obećah ti pesmu,
al’ ti strofe pišem,
dok pod ovim nebom,
vrlo teško dišem.
Dok na plaži spavaš,
pokrivaš se nebom,
slušaš Tropikale,
kako Grke hvale.
Za noćas je dosta,
pisanja mog posta,
dobićeš i sutra,
deo moga jutra.
sep 112011
more
maj 102011
Nekada se čovek zaglavi
zapetlja u mreže koje plete,
po nekada delujem
kao malo dete.
A niti su čudne
nevidljive poput duhova,
što ih više skideš
sve se više roje.
Nekada, jednostavno pustim
da me sve to obavije jako,
toliko da ne mogu da dišem,
i tek tada, tek tada se budim.
Širim skupljena ramena
kao jedra pred oluju,
punim se vetrom koji nosi
težak vazduh slobode.
A tada, odlazim na talasima,
daleko sa pučine tvoje,
da u nekim divljim vodopadima,
pronađem mir za oči svoje.
Jer tek tamo, ispod slapova,
mogu da pustim suzu neku,
za koju niko nikada neće znati,
dal’ je suza ili kap iz oka.
jul 142010
Iako je već duže vreme bio bolestan, tog 4. maja 1980. vest o smrti Josipa Broza Tita iznenadila je i potresla građane tadašnje Jugoslavije. Objavio ju je Radio Beograd: »Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije objavili su večeras u 18. sati proglas u kome se kaže: Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije… Umro je drug Tito.«
Bila je nedelja, 4. maj 1980. godine. Na fudbalskim stadionima širom nekadašnje zajedničke države igrale su se utakmice prve lige. Te večeri, na televiziji je prikazan snimak sa stadiona Poljud gde su igrali Hajduk i Crvena zvijezda. Kada je objavljena vest o smrti Josipa Broza, pedeset hiljada ljudi je plakalo, i pjevalo »druže Tito mi ti se kunemo«.
Ovo su sećanja iz nekog dalekog prošlog vremena. A gde smo danas, 30 godina posle Tita? Uspeli smo sve da razmontiramo, da se međusobno poubijamo, mi Srbi smo uspeli i da zaratimo sa većim delom planete. Ovi naši susedi su bili malo pametniji, dobili su svoje „tisućljetnje snove“. Mi se izmirili sa svetom. Opet mi, takvi kakvi jesmo, idemo dalje. Kako tako, ali guramo. Počeli da nam dolaze dragi prijatelji iz bivše SFRJ, mi počeli da idemo kod njih… Ali. ne vredi.
Splitu smeta sama pomisao na Srbiju. Baš bi’ voleo da mi to objasni neki starosedelac grada pod Marjanom. Šta mu smeta moj dolazak u njegov grad? U ratu nisam učestvovao, a izgubio sam možda više od njega. Dolazim mu kao gost, kao turista, da pošteno platim. Ali, ne vredi. On bi da mi zapali auto, da me baci u more. O parolama kojima me dočekuje ne bih ni pričao. Samo bi’ ga pitao: ZAŠTO, BRE?!
Da merimo ko je kome više zla u istoriji naneo? Dokle više? E moj splićo… Niti ti je more jeftino, niti nezamenjivo. O tvojoj gostoljubivosti, ovakvoj, ne bih reči trošio. U mom Beogradu se na sve strane šire bilbordi o lepotama Jadrana, a u tvom Splitu… stavio bi me na vrbu. Ne ide to tako, ali, Bože moj. Uživaj ti u tvom lepom Splitu. Tebi ostaje samo on, a meni ceo svet. A ako jednoga dana izlečiš komplekse, javi se, ili dođi na kafu. I ako negde sretneš mog drugara iz JNA, Miljas Jozu iz Dubrovnika, pozdravi ga…
PS. U prilogu:
feb 052010
Pokušao sam nešto da napišem, ne ide… Misli mi luduju, idu kao munje po glavi. U trenutku mi dođe, a onda jednostavno nestane iz glave, kao da je nije ni bilo. Osećam neku potrebu da se ispraznim, ne znam ni sam… Stislo mi grudi, pa ne pušta. Neki glupi strah je u meni, a ni sam ne znam zbog čega. Jednostavno, tako mi došlo. Uplašio sam se starosti, brzine kojom sve ovo ide… Svaki minut mi je novi petak, svaki sat novi mesec… Više ni godine ne brojim, pravim se lud. A one prolaze pored mene, kao da mi se smeju iza leđa… Zastajem na trenutak da zapalim cigaretu, i duboko uvlačim dim u sebe. Valjda je ovo normalno, da dođu ovakvi momenti, u kojima svi pišemo i brišemo. Ja, koji svima pričam bajke o lepoti življenja, osećam se jako umorno. Sve mi ravno… I kao kroz neku gustu maglu, pojavljuju mi se pred očima slike iz prošlosti, ali nekako nepovezano, bez reda. Samo naviru. Pokušavam da se setim datuma…Pre koliko godina je to bilo…15-20, ko to više broji. Znam da je bilo davno, ali samo kalendarski. Prošlo je toliko? Već? Kao da je juče bilo… Sve mi je nekako deya vu, kao da sam film gledao. A možda i nesvesno ovo radim, da bi se ispraznio, i da bi dobio još više želje za sutra, prekosutra… Ima još toliko stvari koje želim da vidim, probam, osetim… Kao da sam ovih par trenutaka bio na nekom punjaču, ponovo se vraćam u normalu, ponovo osećam energiju koja struji kroz moje telo. I znam da će ovakvih momenata biti, sve više i više. I znam da ću valjati dok se budem nosio sa njima… I da će mi biti dobro, dok u meni budu postojali oseka i plima, dok na mome moru talasi budu crtali mir, dok u mojoj reci bude postojao vir…