O mojoj duši nije moguće pričati,
zato što vetar nosi reči,
prosipajuči ih po ravnici,
koja se gubi u daljini.
Moje srce nije prisutno,
ovoga trena, na ovoj planeti,
gde ti misliš da ćeš ga,
na sebi svojstven način uzeti.
To što vidiš to nisam ja,
to je moja senka koju ti,
tako strasno želiš pomeriti,
ne znajući da se su senke obmana.
Moje reči su se izgubile,
sklanjajući se pred nemirom,
koji je duh moj nemirni osetio,
kako leluja poput vetra pred olujom.
Kao talas koji se razbija o obalu,
vetar koji ide svuda,
tako i ja idem,
valjam se.
Znam da se talasi iznova vraćaju,
da se vetrovi umire,
tako i ja idem,
da bi se vratio…
