Osvrnem se i vidim samo put,
prljav i blatnjav…
A juče je bio tako nestvarno beo i lep,
svetlucav od mesečine,
prosto nestvaran.
Čarolija je nestala,
sneg se otopio i ostalo je samo blato.
Nestaće i ono, pretvoriće se u prašinu,
koju će neki vetar oduvati i odneti ko zna gde.
Nestaju lepe stvari,
ružne vetar odnosi i tako, u krug.
Ostajem i čekam neke nove snegove,
neke nove vetrove.
I starim, svakoga dana sve više.
Mnogih blatnjavih puteva se i ne sećam,
vetar ih sakrio od mene.
Sunce mi liči na mesec,
zvezde na ulične lampione.
Više ne znam šta je san a šta java.
Noći menjaju dane,
radosti tugu, nesreća sreću.
I ponovo u krug.
Ceo život mi je krug,
čini mi se kao da nema ni početka ni kraja.
Samo večno lutanje i dolazak na početak…ili kraj.
Okrećem se i lagano krećem,
korak po korak,
pazeći da ne stanem u baru,
koja je juče bila lepa i bela,
svetlucava kao ćilim iz bajke.
Krug je odavno zatvoren,
samo ja,
kao Poslednji Skaut,
tražim početak i kraj…
