Jedino vrisak zaustavi suze,
u dolini tuge,
gde sam k’o dečak;
jurio duge.
Na tavanu mome,
sad nebo se vidi,
da li se iko,
zbog ovoga stidi?
Usamljen bunar prkosi svemu,
k’o izvor života,
daje mi nadu,
i novu dilemu.
Da li je vredno,
kad živiš bez sebe,
bez dela života
umire lepota.
Jedino vrisak zaustavi suze,
u dolini tuge,
gde sam k’o dečak;
jurio duge.
A sve je krenulo sasvim slučajno.
Moj dolazak na kafu i kolače pretvorio se u borbu dva oznojena tela koja su pokušavala jedno drugom nešto da pokažu i dokažu.
Vrtlog strasti nas je nosio kroz sobe, kroz senke su prolazili duboki uzdasi.
Pobednik i poraženi su se smenjivali svakoga trena. Mesec je prolazio kroz tebe i mene i nestajao. Kao i ja u tebi, ti u meni.
Niz tvoja izvajana ramena su padali slapovi mokre kose, koji bi u trenucima zanosa poput bičeva udarali po mom licu. Pokušavali smo da u očima pronađemo taj mali znak predaje, signal da je neko u ovoj borbi pobedio.
Leteli smo na vrhu cunamija, čekajući tren dodira sa zemljom, iskonski prasak zvezda, eksploziju univerzuma. Dolazilo je kao uragan, vreo damar vetra je počinjao da žari već usijana lica.
I tada je tebi, ili meni, više nije ni važno, pukla veza. Ta glupa sprava nas je izdala, u trenutku kada smo trebali da postanemo jedno telo u kosmosu. Nastupila je čudna tišina, na tren je sve stalo. Samo je srce lupalo nekim ludim ritmom, koji se čuo daleko.
Možda čuješ kako lupa i bez telefona, toliko je jako… Napuni baterije drugi put, nikada se ne zna. Zvezde kruže, možda se naše ponovo sudare u nebeskom prostranstvu i ponove veliki prasak.
Fasada od karmina,
firmirana stakla koje pogled kriju,
zalutala međ’ zemljane,
zaboravila ime planete.
Priča o slobodi,
od koje se boji,
o lepom životu,
a dane mu broji.
Preplanule puti,
od sunca se sklanja,
kabriolet voli,
a vetra se boji.
Samoći se smeje,
a sama se budi.
Priča o sutra,
zaboravila juče.
Po mesecu ona krade dane,
zvezdama se kiti,
zaljubljeno gleda u izlog,
ne bi li videla sebe.
Osvrnem se i vidim samo put,
prljav i blatnjav…
A juče je bio tako nestvarno beo i lep,
svetlucav od mesečine,
prosto nestvaran.
Čarolija je nestala,
sneg se otopio i ostalo je samo blato.
Nestaće i ono, pretvoriće se u prašinu,
koju će neki vetar oduvati i odneti ko zna gde.
Nestaju lepe stvari,
ružne vetar odnosi i tako, u krug.
Ostajem i čekam neke nove snegove,
neke nove vetrove.
I starim, svakoga dana sve više.
Mnogih blatnjavih puteva se i ne sećam,
vetar ih sakrio od mene.
Sunce mi liči na mesec,
zvezde na ulične lampione.
Više ne znam šta je san a šta java.
Noći menjaju dane,
radosti tugu, nesreća sreću.
I ponovo u krug.
Ceo život mi je krug,
čini mi se kao da nema ni početka ni kraja.
Samo večno lutanje i dolazak na početak…ili kraj.
Okrećem se i lagano krećem,
korak po korak,
pazeći da ne stanem u baru,
koja je juče bila lepa i bela,
svetlucava kao ćilim iz bajke.
Krug je odavno zatvoren,
samo ja,
kao Poslednji Skaut,
tražim početak i kraj…
