Ulepšavanje nevidljivog

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.

Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Poslednji intervju Mome Kapora

Postoje samo jedna ili dve osobe zbog kojih pisac piše. To je uvek njegova prva i neostvarena ljubav. I sve što pišeš, pišeš za nju, da ona to pročita. Ona to, naravno, ne zaslužuje, verovatno i ne čita, a i ako čita, kad dođeš u moje godine, shvatiš da je ona baba od 72 godine i užasneš se toga (smeh).

Kada sam je prvi put video

„Kada sam je prvi put video, stao mi je sat“…napisao je Moma Kapor u Uni…Hm…
Mislim da mi se desilo nešto slično, pre par godina. Samo što moj sat još uvek stoji, kao da ne želi da se pomeri i počne ponovo da kuca…kao da je još uvek opčinjen njom, njenim očima, pokretima, njenim tankim, finim prstićima…kao da ne može da shvati da ona odavno ne postoji…da je sve bio samo tren…