Strast, ljubav i život. Svakodnevica jednog običnog čoveka.
I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se čvrsto zarekneš i…
Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige… Zar ima briga? Tuge… Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost…
Mogu srce da uzmem ti, svojim nevinim stihom, da ga sakrijem kao čarobnjak, pokretom pera goluba.
Kao onaj mali peščani sat, u kome je pesak mokar…okrenut naopako i čekam da procurim ali to se desi tek kad se sat prodrma. I onda tek po koje zrno peska krene…i stane. Često sebe poredim sa magarcem. Zašto? Ili sam izgubljen u magli ili stojim između dva plasta sena i ne znajući za koji…
Bio je to jedan od onih malih provincijskih gradića, sa starom oronulom crkvom i parkom oko nje, koju su dečurlija izgazila igrajući fudbal. Gradić u kojem su izlozi bili musavi od prošlogodišnjih kiša, ukrašeni izbledelim tapetama, koje su se odavno potklobučile od vlage. Fontana koja je nekada davno radila, u vreme državnih praznika i na…
O zivotu Mike Antica Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije Miroslav Mika Antic rođen 14. mart 4. 1932 u Mokrinu, Kikinda, preminuo 24. juna u Novom Sadu. Bio je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu ckolu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pancevu. Pre nego sto je postao poznat bavio se raznim poslovima – bio…
Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdrziš samoću. Dzinovske zvezde samuju na ivicama svemira. Sitne i zbunjene sabijaju se u galaksije. Seme sekvoje bira čistine sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlači se u prašume. Orao nikada nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su…
Da li sam svuda gde su mi tragovi, ko zna s’ čim sam se spajao a nisam ga ni takao, možda sam boravio i u svom životu možda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Ali ipak uz mene se može, mada je neobično. Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne…
Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.
A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.
U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,
u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,
pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,
koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.
Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,
kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.