Pustio sam leptire na slobodu,
da negde u toplije krajeve odu,
ovde im nije mesto ove zime,
biće im lepše pokraj neke plime…

Do proleća nek’ trepere pahulje po meni,
nek’ vetar otera sve duhove stare,
kiše neka speru prašinu prošlosti,
sa lica umornoga moga…

Znaš, negde i nekada,
ti divni leptiri postanu strašni,
kao crni gavrani glasni i opasni,
neumoljivo te mameći na greh.

Pomisliš tada da ih ne želiš,
da nije vreme,
da ti svojom lepotom,
na leđa stavljaju breme…