Oseka i plima

Pokušao sam nešto da napišem, ne ide… Misli mi luduju, idu kao munje po glavi. U trenutku mi dođe, a onda jednostavno nestane iz glave, kao da je nije ni bilo. Osećam neku potrebu da se ispraznim, ne znam ni sam… Stislo mi grudi, pa ne pušta. Neki glupi strah je u meni, a ni sam ne znam zbog čega. Jednostavno, tako mi došlo. Uplašio sam se starosti, brzine kojom sve ovo ide… Svaki minut mi je novi petak, svaki sat novi mesec… Više ni godine ne brojim, pravim se lud. A one prolaze pored mene, kao da mi se smeju iza leđa… Zastajem na trenutak da zapalim cigaretu, i duboko uvlačim dim u sebe. Valjda je ovo normalno, da dođu ovakvi momenti, u kojima svi pišemo i brišemo. Ja, koji svima pričam bajke o lepoti življenja, osećam se jako umorno. Sve mi ravno… I kao kroz neku gustu maglu, pojavljuju mi se pred očima slike iz prošlosti, ali nekako nepovezano, bez reda. Samo naviru. Pokušavam da se setim datuma…Pre koliko godina je to bilo…15-20, ko to više broji. Znam da je bilo davno, ali samo kalendarski. Prošlo je toliko? Već? Kao da je juče bilo… Sve mi je nekako deya vu, kao da sam film gledao. A možda i nesvesno ovo radim, da bi se ispraznio, i da bi dobio još više želje za sutra, prekosutra… Ima još toliko stvari koje želim da vidim, probam, osetim… Kao da sam ovih par trenutaka bio na nekom punjaču, ponovo se vraćam u normalu, ponovo osećam energiju koja struji kroz moje telo. I znam da će ovakvih momenata biti, sve više i više. I znam da ću valjati dok se budem nosio sa njima… I da će mi biti dobro, dok u meni budu postojali oseka i plima, dok na mome moru talasi budu crtali mir, dok u mojoj reci bude postojao vir…

7 thoughts on “Oseka i plima

  1. Zbog ovakvih komentara i pišem sve ovo, i drago mi je da, u ovoj dzungli koja nas okružuje, uspem da bar malo ulepšam svakodnevice 🙂

  2. Dva puta sam napisala komentar na ovaj tvoj predivan tekst i oba puta sam izbrisala. Vidiš nisi jedini. Pa da probam kratko.
    Svaki, ali zaista svaki put do sada sam jednostavno nakon čitanja tvojih postova ostajala bez teksta. Svaki me je toliko dirnuo, pogodio, naterao na razmišljanje, čak i na suze.
    Šta onda reći nakon toga a da ne pokvarim sama sebi te prelepe osećaje koje izazoveš svojim pisanjem?
    Šta reći a ne pametovati jer tebi to ne treba, šta reći a ne tešiti te, jer to ti još manje treba?
    Čitajući te ja ne vidim reči, rečenice, ja vidim slike, ja živim život.

  3. Drage moje, hvala vam za vreme koje ste odvojile da bi pročitale ova moja žvrljanja 🙂

  4. procitala sam te pazljivo i sve to sto nosis u sebi, nosimo i mi, jer taj strah je normalan i vuce nas dalje iako neshvacen. Zamisli da nije tako, da svaki dan imamo ista razmisljanja i ste navike, na bi bilo zanimljivo, to ne bi bio zivot… 😳 eto zacrvenila sam se mozda sam malo pretjerala, ali zivot je takav, juri, zuri i ne pita nas mozemo li ga stici… lijepi pozdrav 🙂

  5. O, magičnih 40 kuca na vrata i život od jednom nije pred tobom nego si ti u sred njega. Milon razloga za slavlje. Svaka nova godina je novo blago; svako, ma kakvo, iskustvo dragulj; svaki put kad osetiš umor za korak si bliži onom pravom sebi. Zato pusti vreme da radi svoj posao, a ti gledaj svoja sopstvena posla. Dozvoli svojoj duši da sa svakom novom mudrošću postane mlađa i luđa i sve više svoja, a sve manje tuđa. Aplaudiraj samom sebi, pohvali sam sebe, za tren zaboravi ceo svet i osvetlićeš celu planetu milionima reči kojima više ne treba potvrda. Šta još da ti kažem, veruj starijem 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.