Vrisak lepote

Jedino vrisak zaustavi suze, u dolini tuge, gde sam k'o dečak; jurio duge. Na tavanu mome, sad nebo se vidi, da li se iko, zbog ovoga stidi? Usamljen bunar prkosi svemu, k'o izvor života, daje mi nadu, i novu dilemu. Da li je vredno, kad živiš bez sebe, bez dela života umire lepota. Jedino vrisak zaustavi suze, u dolini tuge, gde sam k'o dečak; jurio duge.

Iluzija senke

Fasada od karmina, firmirana stakla koje pogled kriju, zalutala međ' zemljane, zaboravila ime planete. Priča o slobodi, od koje se boji, o lepom životu, a dane mu broji. Preplanule puti, od sunca se sklanja, kabriolet voli, a vetra se boji. Samoći se smeje, a sama se budi. Priča o sutra, zaboravila juče. Po mesecu ona krade dane, zvezdama se kiti, zaljubljeno gleda u izlog, ne bi li videla sebe.

Krug

Osvrnem se i vidim samo put, prljav i blatnjav... A juče je bio tako nestvarno beo i lep, svetlucav od mesečine, prosto nestvaran. Čarolija je nestala, sneg se otopio i ostalo je samo blato. Nestaće i ono, pretvoriće se u prašinu, koju će neki vetar oduvati i odneti ko zna gde. Nestaju lepe stvari, ružne vetar odnosi i tako, u krug. Ostajem i čekam neke nove...