A sve je krenulo sasvim slučajno.
Moj dolazak na kafu i kolače pretvorio se u borbu dva oznojena tela koja su pokušavala jedno drugom  nešto da pokažu i dokažu.
Vrtlog strasti nas je nosio kroz sobe, kroz senke su prolazili duboki uzdasi.

Pobednik i poraženi su se smenjivali svakoga trena. Mesec je prolazio kroz tebe i mene i nestajao. Kao i ja u tebi, ti u meni.
Niz tvoja izvajana ramena su padali slapovi mokre kose, koji bi u trenucima zanosa poput bičeva udarali po mom licu. Pokušavali smo da u očima pronađemo taj mali znak predaje, signal da je neko u ovoj borbi pobedio.
Leteli smo na vrhu cunamija, čekajući tren dodira sa zemljom, iskonski prasak zvezda, eksploziju univerzuma. Dolazilo je kao uragan, vreo damar vetra je počinjao da žari već usijana lica.

I tada je tebi, ili meni, više nije ni važno, pukla veza. Ta glupa sprava nas je izdala, u trenutku kada smo trebali da postanemo jedno telo u kosmosu. Nastupila je čudna tišina, na tren je sve stalo. Samo je srce lupalo nekim ludim ritmom, koji se čuo daleko.

Možda čuješ kako lupa i bez telefona, toliko je jako… Napuni baterije drugi put, nikada se ne zna. Zvezde kruže, možda se naše ponovo sudare u nebeskom prostranstvu i ponove veliki prasak.