Imam neku ustaljenu rutinu kad se probudim, kao uostalom većina nas. Prvo pogledam telefon, da vidim da li imam nekih propuštenih poziva ili sms, mada je ovih drugih odavno sve manje.
Zatim gledam  notifikacije, mailove i obavezno bacim oko na najnovije vesti, da vidim da nije počeo rat ili neka slična katastrofa. Posle posete kupatilu, skuvam sebi kafu, zamotam cigaretu (to mi je još uvek zanimljivo, pošto sam skoro prestao da kupujem Marlboro, koji sam pušio 25 godina, i to vrlo uspešno, 2, 2.5 kutije dnevno, iliti cirka oko 50 cigareta svakoga dana) i tada uključujem TV.


Pošto sam ranoranilac, obično gledam jutarnji program. Tako je bilo i ovoga jutra…

Međutim, jutros nisam bio siguran gde sam se probudio, tj u kom vremenu. Sanjivo sam gledao galeriju likova koji mi se smenjuju na ekranu. Kakav početak dana, kad prvo ugledate lice Predsednika Srbije, čije lice vam govori da upravo snima reklamu za AH…Probavitu. Nakon njega se pojavljuje omiljeni Premijer, rumenih obraza, nasmejan, kao da je na čelu Švajcarske, u najmanju ruku.
Posle njega ozbiljno lice budućeg Premijera (mada izbori nisu ni počeli, ali to se kod nas valjda zna unapred ), i na kraju, poslednje lice iz vremena sa kraja prošlog veka, kroz ekran mi proleti silueta čoveka koji nam je poslednjih 3 decenije napravio ovih nekoliko kilometara puteva, kojom se vozimo bezbedno.

Bože, pomislio sam, gde ja živim? Šta se ovde promenilo osim što sam ja stariji 30 godina, i sve živo me boli na promenu vremena. Da li sanjam ili sam se vratio neku deceniju u prošlost? Na žalost, demantuje me kajron na dnu ekrana, koji pokazuje da je danas januar, 2014. godina. Znači, ipak je stvarnost, ipak je ovo XXI vek, ipak ne sanjam.

Ipak živim u zemlji u kojoj sam se jedino ja promenio, i to na gore. Osim što reagujem na promene vremena, i što sam postao pravi namćor, sve ostalo je isto.

Ali, da ne budem pesimista. Uskoro će izbori i možda će se nešto promeniti. Možda se izrotiraju.

Poslednji Skaut