Sedim u bašti, pored noćne frajle i odmaram…

Dan naporan, ne toliko fizički, koliko po mozak. Od samog jutra neka nervoza u ljudima, kao da je to kolektivno, dal’ zbog pritiska, mesečevih mena ili plima i oseka, ko to zna. Tek, prošao je i ovaj dan. A ovi momenti, dok sedim u bašti i kuckam po svom blogiću, dok pored mene miriše noćna frajla, to je ono zbog čega vredi pregrmeti težak dan.

Povratak u detinjstvo, musavo i bezbrižno, puno mirisa koji mi i danas paraju nos. Vraća me u ranu mladost, prelepe letnje raspuste provedene na selu kod baba i deda…Buđenja uz petlove i opojne mirise bagrema i lipa, trčanje po dudinjama, kojih više skoro i da nema. Doručak hleba i pekmeza, ali onog babinog, od šljiva, onako, malo kiselast. Voda sa stare mesingane česme u dvorištu, gde sam čekao da prvo baba sipa u vedro vodu za živinu i stoki, pa onda ja. Obožavao sam da stavim usta na česmu i da pustim pun mlaz vode u usta.

Vožnja starog, razdrndanog muškog bicikla, koji sam vozio ispod rude, pošto sam bio mali. Jurcanje po dolinama i šumama, pravljenje pećina i skrovišta po drvećima. A tek praćke… Par puta sam se spasio dobrih batina bežanjem, pošto bi provalili da nemaju jezike na cipelama, koje sam ja posekao, da bi’ napravio dobru praćku. A tek koliko je babinih gaća nastradalo i ostalo bez lastike, iz koje smo izvlačili one tanke gumice, pa ih upredali.

E, bilo nekada. A za ovo sada, za ove klince kojima je sve zanimljivo dva minuta, nekom drugom prilikom. Ne želim da pokvarim ovaj miris noćne frajle. Laku noć vam želim, svima. I vama koji se dobro sećate ovakvog detinjstva, i vama malo mlađima, koji ste imali nesreću da odrastate uz sirene i ratove. Sve prođe, samo ostaje miris noćne frajle u nosu…