Posle toliko godina

Sedim u svom autu, i razmišljam… Uvek od lošeg postoji lošije…

Jesen 2003. Pre samo mesec dana, mislio sam da je za mene život stao, da nema više napred, da je gotovo… Od kada znam za sebe, radio sam kako sam mislio da treba da radim, i sve sam platio. Ko ne plati na mostu…

I tako, sedeći u tim kolima, koja su mi bila sve,moja kuća, život, razmišljam… Palim cigaretu, napolju rominja dosadna kiša. Sa radija se čuje Goca Tržan, i osećam kako me polako ponovo sve steže… Ali, rekao sam sebi, gotovo je, ideš dalje. I nastavio sam…

Kroz kapi koje klize preko prozora, zagledan negde u prazno, ipak vidim nešto, što će me podići iz svega. Vidim deo života, koji tako olako propuštamo, sitnice na koje se ne obaziremo kad nam je lepo, kad mislimo da je svet naš. Gledam napolje i vidim dvojicu radnika kako po ovoj dosadnjoj, hladnoj jesenjoj kiši kopaju neki kanal, i tek tada shvatam da meni nije najteže na svetu. A mislio sam da jeste. Da će se svet zaustaviti, da će Dunav poteći uzvodno, da će… Mislio sam da je meni najteže. Ali, tog momenta, dok sam gledao u te slike života, onako zavaljen u toplom autu, duboko uvlačeći Marlboro, i slušajući muziku, otvorilo mi se pred očima.

Posle toliko godina, mnogo preveslanih kilometara uzvodno po Dunavu, posle svih padova, drago mi je sa sam tada smogao snage da se vratim iz ludila koje me je uhvatilo, u koji sam sebe doveo zbog nekoga ko…nije više ni bitno. I da sam u toj maloj sceni, koja mi se ukazala kroz kišne kapi, uspeo da shvatim i naučim nešto. I da danas, mogu da se sa osmehom sećam svega, svih velikih planina koje su stajale ispred mene u tim trenucima, a za koje tek sada, sa ove distance, znam da su bile samo malena brda, pitomi bregovi. I da mogu svojim prijateljima da poručim, da se nikada ne predaju, da gledaju život sa vedrije strane, ma koliko im to u trenutku izgleda teško, da znaju da uvek od goreg ima goreg, i da samo velika volja i želja, mogu učiniti ono što ni milioni raznih novaca ne mogu.

A Tebi, koja si bila zaslužna za moje tadašnje nedaće, ako ovo pročitaš, hvala na lekciji, kojom si mi pomogla da postanem bolji i pametniji, i na kraju krajeva srećniji nego ikada do sada.

I na kraju da dodam još ovo: ” Ko sa decom spava, upišan se budi”, to su davno rekli, naši stari ljudi.

Share this post

Comments (4)

  • Toliko dobrih blogera ima…..! #pratiblogere | Džepna Venera blog Reply

    […] Posle toliko godina,  Vama, moji drugari,  Tužni osmeh,  Volim…. Prepoznaćete […]

    17/04/2011 at 02:20
  • Toliko dobrih blogera ima…..! #pratiblogere « Uspesi, padovi i život uopšte Reply

    […] Posle toliko godina, Vama, moji drugari, Tužni osmeh, Volim…. Prepoznaćete […]

    16/03/2010 at 18:56
  • SanjaKokica Reply

    Istina je i pravo blago sve što si napisao. Iz svake nevolje u životu čovek po nešto nauči, ako je svestan samo kakvo je blago pred njim. Ja sam to blago iskoristila i danas sam upravo zbog toga drugačija osoba. Ne bolja, jer mislim da ni prije toga nisam bila loša, nego mudrija i iskusnija. Umem drugačije kroz život da idem i hvala mu na tome i deci.

    05/03/2010 at 08:35
  • Charolija Reply

    Volim tvoje tekstove. Uvek me nateraš da razmišljam o sebi i nekim sličnim događajima… i ako su neke stvari odavno prošle.

    28/02/2010 at 16:51

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.