Često se zapitam, da li bi sve bilo drugačije da je postojao blog krajem prošlog veka? Kako bi se ON borio sa slobodom bloga, da li bi ukinuo internet, ili šta već? Verovatno bi nam policija kucala na vrata u pola noći i odvodila na kafu u podrume, gde su inače vodili svoje intelektualne razgovore sa “neprijateljima zemlje”, koji su imali 17-18 godina. Koliko danas koristimo blog i slobodu pisanja da bi uticali na stvari u Srbiji?
Malo ili uopšte, koliko vidim. Gledamo svoje dupe, svoj novčanik, svoj rank-ing i ostale alatke. Sloboda bloga je nesvesno potisnula pogled na svakodnevnicu u drugi plan. Čak i kada neko piše nešto na temu svakodnevnih problema sa kojima se susrećemo, obično ga ignorišemo.
Na ceni su blogovi o objašnjavanju problema hardvera, softvera, SEO optimizacijama, IT novotarije i bliske teme. Novine i pisani mediji su uglavnom dirigovani što se tiče interesnih grupa, tako da je danas mnogo manje razgovora o problemima nego pre 15-ak godina. Verovatno nam je toliko dobro, da nam bolje ne treba.
Nemamo problema, sve cveta, država nikada sređenija. A to što nam isti oni koji su nas jurili motkama, sada pričaju o demokratiji, dok uzimaju otpremnine i prelaze na druge državne jasle, to nema veze. Što nam serviraju svakodnevno neku toplu čorbu, o nekom novom kriminalcu, koji je uzgred do pre par dana bio sa njima na TI, nema veze.
To, što smo se sada setili da nam pare odnose na Kipar, to nije važno. Uvek smo se odlikovali kratkim pamćenjem, to smo dokazali kroz istoriju. Za milijarde, sa računa banaka, koje su iznešene is Srbije, niko ni ne spominje. Šta se to koga tiče, ne utiče mu ta tema na lični posao, pa što bi ga i zanimala. Jedino ko nije zaboravio da se bavi Srbijom su oni koji su otišli odavde, i sada iz neke sobe u suterenu nekog evropskog grada, povremeno ispljuje sve. Tako je lakše. Ni nismo za bolje od toga. Do tada, pisaćemo o lepoti života, nadajući se da će nam neko drugi darivati sreću i bolje sutra. Kad neko legne preko šina, zato što je gladan godinama, a radio svakoga dana, nikoga to ne zanima. Što nas lažu kao malu decu, da će nam dati silne evre od privatizacija, a posle udele milostinju za sladoled, ni to nije važno. A kad jednoga dana budu rasprodali i ovo malo što imamo, i odu u neku egzotiku da odmaraju, češaćemo se gde nas ne svrbi. Kao i do sada, sa zakašnjenjem.
22/05/2010
Comments by Poslednji Skaut