„Kada sam je prvi put video, stao mi je sat“…napisao je Moma Kapor u Uni…Hm…
Mislim da mi se desilo nešto slično, pre par godina. Samo što moj sat još uvek stoji, kao da ne želi da se pomeri i počne ponovo da kuca…kao da je još uvek opčinjen njom, njenim očima, pokretima, njenim tankim, finim prstićima…kao da ne može da shvati da ona odavno ne postoji…da je sve bio samo tren…
A sve je počelo sasvim slučajno, kao i inače…Slučajno poznanstvo, danonoćne priče preko chata, milion poruka, mailova…Kupovina mobilnog koji podržava mms, da bi razmenjivali fotke, koje i danas čuvam kao nešto najvrednije…Sve je samo trenutak, reče neko…Ali, ona je moj trenutak, koji mene ne prolazi…A tako bi voleo da me prođe…da mogu da shvatim da vreme ide, da taj sat koji je davno stao za mene, neumoljivo otkucava…tika-taka, tika-taka… Čega se ja to bojim? Gubitka nečega što sam odavno izgubio…nečega što ustvari i nije nikada bilo moje… Dozvolio sam da ona postane sav moj svet, i sada ne umem da odem… Gde, ne znam ni sam… Kako da idem dalje bez nje, kad ne umem? Kad mi je ona sve… Kako da shvatim da je sve jednostrano, da je uvek tako i bilo? Ušla mi je u svaku poru… Budim se sa njenim likom, sa njenim likom odlazim u san… Nikada joj to nije bilo važno. Uvek je tražila nešto drugo, nešto bolje, vrednije od mene… Ne mogu da je krivim, svako ima pravo na svoju sreću. Ali, bitno je znati u životu šta tražimo. Ja znam, ali nisam siguran da ona to zna. Toliko puta je odlazila…isto toliko puta sam je čekao… I uvek je dolazila sa gorkim ukusom poraza. A ja sam joj bio tu, uvek. Nisam umeo drugačije. Voleo sam je, iskreno…i još uvek je volim.
Bilo bi jako ružno sa moje strane da ovako nastavim ovu priču, da ispadne kako je ona loša. Ne, ona je nešto najdivnije što sam ikada upoznao, Uvek mi je bila tu kad mi je trebala. Milion puta je sebe izlagala raznim stvarima zbog mene. Milion puta… i uvek je, kada bi želela da me povredi, sve nabila na nos. Nikada nije mogla da shvati koliko me to boli, Nikada… Ni sam ne znam koliko sam se puta zapitao, zašto je uopšte i dalje pored mene. Iz neke milosti? Iz navike? Kako da je mrzim, kad mi priđe onako…kada me zagrli… Kada mi oprosti sve moje gluposti… I kako da je volim, kad znam da nije moja, da traži sreću negde na drugoj strani… I sada pišem sve ovo, i znam da će se naljutiti na mene… A ne shvata da nemam kome da kažem…
Znam da će ova priča mnogima biti lepa, zanimljiva. Znam da će biti raznih komentara. Nije mi namera da na ovaj način skupljam čitaoce. Ovo je moj mali trenutak samoće, koji delim sa vama. A TI, kad ovo pročitaš, ne ljuti se… samo pokušaj da shvatiš…
Comments by Poslednji Skaut