Boris Tadić ili pušenje
Pada ona dosadna jesenja kiša. Već 24 sata neprekidno. Podsetila me na onaj dan kad je Černobil otišao u nebo…
Pada ona dosadna jesenja kiša. Već 24 sata neprekidno. Podsetila me na onaj dan kad je Černobil otišao u nebo…
Ne spavam noćima, nedeljama… Više se i ne sećam kada sam zaspao i probudio se kao normalno čeljade. Negde postoji…
Kako je krenulo, možda moj čamac više vredi od svih automobila na svetu. Zato pozivam zainteresovane da se prijave, dok još ima mesta, uskoro će biti sve zauzeto, pa ne znam gde će ko, kad dođe potop, koji je već u toku. Prednost imaju dame, naravno, do 60kg, zbog maksimalne nosivosti plovnog objekta 🙂
Izašao bi napolje i šetao, celu noć. Umoran sam malo od svega.
Gledam se u ogledalu…Koliko sam ostario, čini mi se preko noći. Dobio sam podvaljak kao ovi debeli političari. Nije mi dobro, baš sam onako…
Svi su se razišli, pa mogu lagano i na miru da se spremim za noć u čamcu. Jednom prilikom ću vam naslikati rečima taj splav na Dunavu, pa će vam biti jasno da raj još postoji na Zemlji…
Pokušaj da pređeš preko ovog zida, da vidiš šta ima sa druge strane. Nemoj samo da ga koristiš, da bi…
Tako, samo od sebe dođe. I onda teče iz mene, ali suviše brzo, da ne mogu da pokupim sve. Nešto…
I da njega nema, o kome bi ovako sneno pisala, možda bi drugoga tražila, il’ bi gumicom sto puta brisala…
Zavaljen u fotelju, lagano uživam u espresu, i razmišljam… Gledam vesela lica, koja idu gore dole, punih ruku raznih kesa…
I tako, jednoga dana, samo odeš. Jednostavno, kao da ideš u prodavnicu. Ali, ovoga puta, ne znaš kada ćeš se…
Besan na sebe, ne i na druge, na svoje vrline, koje su mane. Besan toliko, vrištim u sebi, da ne…
Samo bih pisao, o čemu, ne znam ni sam, samo bih pisao. O svemu, o sebi, o tebi… o svima….
Kažu da bloger mora da piše istinite tekstove ! Lako reći, malo teže sprovesti u delo. Pisao bih o toliko…
Ovu priču posvećujem mojoj Svetlani, koja daleko odavde, na prelepim Balearima, živi i slika…slika slike naših života!
Tražiš moj osmeh?
Nema ga.
Uzela si ga i odnela,
kao da je bio samo tvoj.
Sve je tvoje…
Tražiš radost u meni?
Nema je.
Uzela si je,
kao da je samo za tebe
bila rezervisana.
Sve je tvoje…
Tražiš moju podršku
u svojim postupcima?
Nemaš je.
Uzela si je i potrošila.
Tražiš moju ruku
na ramenu?
Kako,
kad to nije moja ruka,
ne osećam je…
Ne osećam ništa više.
Prazno.
Sve si uzela.
Sve je moje,
Tvoje.