Ništa više nije isto kao pre…
Druga vremena, drugi ljudi. Neke druge vrednosti životne, nešto što ja nikada neću umeti i moći da razumem i da shvatim. Ova zemlja više nije ista, ljudi nisu isti.
Ne umem više da primam, nema mesta u meni. Gledam neke drage ljude oko sebe, većinu više ne prepoznajem. Umro nam Patrijarh, njih to ne zanima, hoće HTV. Kažu, bio je star, vreme mu je! Nemaju ljudi više duše. Rekoh nedavno, ko bez duše…
Po nekada, zasvetli mi neka zvezdica na nebu, ali brzo nestane. Da li ja ne umem da je nađem pogledom, ili je samo jedna od milion zvezda padalica, ko će ga znati.
Jedino gde mogu sebe da smirim, to je ovo pisanje, koje me vodi u neki svet, koji sanjam svojim dečačkim snom. Bojim se buđenja, počeo sam da se bojim samoga sebe. Uvek sam imao energije za sve oko sebe, a sad? Nemam je više ni za sebe, nestala je.
Gde je kraj svemu ovome?
Jednostavno, ne umem da izađem iz svog lavirinta. I, ma koliko se trudio, čini mi se da ni ne postoji izlaz, Da je sve ustvari, jedan veliki, začarani krug, u kojem se vrtim, i vrtim…
Početka se više ni ne sećam, kraj ne nazirem. Samo tako, jedem dane i noći, bez ikakvog cilja. Lutam, tražim nešto čega nema.
Znam da će mnogi od vas reći da uvek ima izlaza, da treba snage i istrajnosti. Hvala svima, ali ja sam sve to odavno naučio, i u tom učenju sam se umorio.
Umorio od večnog traganja za svojim snom, koji me toliko proganja. I, taman kad pomislim da je tu, da postaje stvarnost, ja se probudim, još luđi i umorniji.
Da me neka pita šta sad pišem, ne bih znao da mu odgovorim. Pišem kao u transu…
Nema grašaka, ili su retke. Ispravim ih. Ali, uopšte se ne trudim da bude lepo. Jednostavno, slova sama sebi pronalaze put.
Toliko puta sam padao i ustajao, znam da ću uspeti ponovo. Ali, bojim se da, kad taj san bude realan, da mi neće biti važno, i da posle toga, ništa više neće biti bitno.
Ni ja, ni ti, ništa….Kao komete, koje zasijaju, ostave svoj trag na nebu, i nestanu u dubini.
Zvezdu padalicu niko uhvatio nije, a ja to sanjam.