Ne gubim nadu…

Voleo sam je nekada davno,
toliko davno da se više ne sećam
ni njenih dodira.

Znam da je bilo iskreno i jako,
da sam je čekao drhteći,
da li će se pojaviti,
ali se ne sećam njenog lika.

Bila je topla i mila,
ali više se ne sećam njenog mirisa.

Znam samo da je mirisala na mladost,
to mi je ostalo u nosu,
miris zbog kojeg sam tako umeo da je volim.

Pokušavam u skupim radnjama
da pronađem te mirise,
da  kupim negde taj dodir,
ali ne vredi.

Kako da kupim nešto što ne umem
prodavcima da objasnim,
kako da im kažem šta tražim,
kad ni sam ne znam.

Ne gubim veru, idem dalje,
nadajući se da ću ipak jednoga dana,
možda u nekom zaboravljenom gradu,
uspeti da prepoznam svoju nadu.

 

Share this post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.