Ja sam ideja što nestaje Ja sam ideja što niz vodu curi Što ode daleko i nestane Kao mali vrabac sa grane Oči su umorne Od zamišljanja Ruke bolne od pokreta Pokret ruke kroz kosu Vraća me U mladost, u rosu. Gde sam nestao Pitam se Gde sam pošao Nikada nisam saznao Išao sam, išao, išao I nikada se nisam vratio Bolelo me tada A sada A sada sam poput nekog grafita [...]
Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti? Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige… Zar ima briga? Tuge… Zar ima tuga? Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga. I živi! Sasvim živi! Ne grickaj [...]
Prošla je ispred mene, gazeći gizdavo po toj zebri, zvonkim korakom, pomerala je linije na asfaltu. (more…)
Da sam samo jedan list, u listopadnoj šumi, sakriven u moru boja, prekrivenih snegom. Snegom dubokim, teškim, i nestvarno belim, koji me poput majke čuva, i pokriva pred san. Nedostaje mi taj nestvarni spokoj, mir koji tišinom me budi, samoća koja društvo mi pravi, i pravi ravnotežu u glavi. Prazan i tup, ne osećam hladnoću, želim po nekad', pravo na samoću.
Sakrijem se nekada između slova, ćutim i sanjam, dok čekam kraj reke, svitanja nova. (more…)
Umoran od svih parada i pohoda, želim samo jedno, da mogu da dohvatim zvezdu, onu moju, sjajniju od drugih. Ostavite moj mesec na miru, on vas ne dira, nikome zlo Luna nanela nije. Moj svet nema mesta, za pohode sve, kojima se dokoni, silno ponose. Ponosno hodam i gledam pravo, zabunjen u mislima svojim, po nekada eto, i korake brojim. I zabrojim se često, naivno misleći da je lako, okrenuti novi [...]
U momentima ničega, sunce juri za mesecom, ludo, kao da ga nikada stići neće. Zagledan u tog bledolikog svedoka, pitam se, da li ja idem k' njemu, ili on dolazi meni. Tražeći ove noći reči, napadnut nekim nemirom, kao promrzlo dete na snegu, osim tišine nisam video ništa. Volim kad je vidim, kao sada, sputanu i tihu, dok me prati u mom malom stihu.
O mojoj duši nije moguće pričati, zato što vetar nosi reči, prosipajuči ih po ravnici, koja se gubi u daljini. Moje srce nije prisutno, ovoga trena, na ovoj planeti, gde ti misliš da ćeš ga, na sebi svojstven način uzeti. To što vidiš to nisam ja, to je moja senka koju ti, tako strasno želiš pomeriti, ne znajući da su senke obmana. Moje reči su se [...]
