I opet ta kiša.
Otvara me, budi malog dečaka u meni, koji odlazi daleko, pokušavajući da dohvati dugu, da vidi sreću, da dodirne zvezde.
Ta kiša, koja me tera da zasučem nogavice i bos hodam praznim ulicama. Da mi pada za vrat, da klizi po mojim leđima.
Da me najveća kapljica pogodi u čelo dok dižem glavu, i pokušavam da prebrojim kapi.
Zašto me ona budi iz sna, nisam dokučio.
Prekidam na tren sa ovim kapima, odlazim da se pokvasim prvom prolećnom kišom…