Dunavska noć


Svi su se razišli, pa mogu lagano i na miru da se spremim za noć u čamcu. Jednom prilikom ću vam naslikati rečima taj splav na Dunavu, pa će vam biti jasno da raj još postoji na Zemlji…
Ostali smo sami, Dunav, ja i moj prijatelj, Sima. On je ustvari ovde pravi domaćin, ovde je rođen. Majka mu je bila žgoljava, šarena…za oca se ne zna, neka baraba, koja je bila samo u prolazu. Imao je moj Sima braće i sestara, ali on je jedini bio siv, kao plišani meda. Kao da je nekom plemenitog roda, da mu teče plava krv. Tako se i ponašao. Od malena je izvoljevao. Nije jeo sve, ne. Taj je birao samo najbolje. Morali smo da mu posebno spremamo hranu. Jeo je isključivo sitne ribe-kedere, ali očišćene, i nikada glavu i repove. Pored velikih riba, kojih je svakoga dana bilo u izobilju, on je prolazio ni ne osvrćući se za njima. Bio je najčistije stvorenje na kugli zemaljskoj. Taj se ili umivao i lickao, ili spavao. Za njega nije bilo potrebe da radi bilo šta, sve je dobijao na tacni.
Dok je sunce upadalo u vodu, negde kod Zemuna, ja sam sebi skuvao kafu. Seo sam na splav na terasu, mazao se Szuko kremom protiv roda-komaraca, koji su imali svoj dvočasovni pir. Ta krema je bila neko mađarsko čudo, koje nam je dopuštalo da budemo na vodi kad je najlepše, u zoru i prvi mrak, na zalasku sunca. Voda je bila mirna kao ulje, ni jednog talasa, osim povremenog praćakanja ribe, i pikiranja galebovaa, koji su se spremali za počinak, pokušavajući da sa površine dohvate ostatke hrane, koje su izletnici, negde gore uzvodno bacili pre nego što su pobegli u svoje betonske kolibe. Kako ovo dočarati nekome ko to nije doživeo? Nikada mi nije bilo jasno, osim fotografijom. Ali, bez mirisa vode u nozdrvama, bez ujeda komarca po čelu…ne, to nije moguće. Neki će i umreti, misleći da su živeli lepo, da su sve videli i doživeli. Umreće u velikoj zabludi. Ovo se ne može kupiti, platiti.
Tišinu prekida ribar, koji svojim čamcem prolazi kraj splava. Javlja se. To je običaj star koliko i sama reka. Uvek se javiš kad prođeš, nije bitno da li poznaješ nekoga ili ne. To su neki prastari, nepisani zakoni ponašanja na Dunavu. Otpozdravljam mu, i adrenalin počinje da mi struji kroz telo. Brzo ispijam kafu, vidim da mi sunce skroz nestaje u vodi. Imam osećaj da ću uhvatiti ribe, a vreme je da krenem u čamac. Ulazim u njega, odvezujem se i puštam da me voda lagano nosi. Dok se odvajam od splava, moj Sima uskače i zauzima svoje mesto na palubi. Idemo u noć…

5 thoughts on “Dunavska noć

  1. Hvala vam svima, biće ovoga još, Dunav je neiscrpna inspiracija :)))

  2. Ne može se to nikome opisati ko nije doživeo. Ne vrede slike, ni priče, ni snimci kamerom, ni ništa na ovom svetu to ne može da opiše.

    Srce mi je zadrhtalo i oči mi zasuzile od milinice, od lepote, od života. Odemo na splav, naš je na Savi i po nekoliko dana ne idemo u civilizaciju.

    Čude se “civilizovani”, misle da nismo normalni, što “mučimo” decu da spavaju na splavu, da ih jedu komarci, da se ujutru umivaju skokom u vodu, da se po ceo dan igraju i skaču i jurcaju…do mraka, a kada utihne sve, premoreni se uspavaju za 15 sekundi uz lagano ljuljuškanje splava, a mi uživamo uz tihu muziku, ladno pivo i neku klopicu.

    Ma plače mi se više od ovog “nevremena”, hooooćuuu sunce, hoću leto, hoću da se mažemo Autanom i psujemo tu leteću gamad.

    Neki ljudi zaista nemaju pojma šta je prava lepota življenja, deca srećna, srećni mi, srećni posetioci koji su uvek dobrodošli. Uh…treba mi sunce pod hitno. 🙂

  3. Pozdrav Simi i njegovom najboljem prijatelju. 😛
    Ja u prolazu ko ribar, samo da mahnem.
    Salim se u prvoj recenici,lol… 😀

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.