Samo spavaj “gajbi” generacijo!

Imao sam 15 godina kad sam kupio prvi automobil. Bio je to jedan lepi beli Fića. Platio sam ga 1000 maraka (za one koji su se kasnije rodili, to je bila tadašnja valuta) a novac sam zaradio radeći preko leta na PIK-u sezonske poslove. Plevili smo repu, brali metlice sa kukuruza, slagali ogromne bale sena.

Pokušaću bar malo da dočaram kako je to izgledalo. Repa: Traktor nas doveze na početak njive, okrene se i ode. 6 sati je ujutro i na poljku je onako, prilično sveže. Uđeš lepo u svoju vrstu, koja je dugačka minimum 400 metara i lagano se sagneš i kreneš. Čupaš travu, koja se zvala sirak, koliko me pamćenje služi. Ideš tako grbav ceo dan i čupaš travu.

Listovi repe su puni rose negde do podne, tako mi se činilo. A to znači da si u blatu dok ne upeče jako sunce i rosa ne izvetri. Onda počinješ da se sušiš i onako skorušen od blata provedeš ostatak dana. Dobijemo ručak oko podneva, traktor nam donese manjerke i mi posedamo pod prikolicu, ne bi li se bar na trenutak sakrili od sunca, koje nas ubija ceo dan.

Posle ručka ponovo, sve isto. I tako do pred mrak, kada se ponovo pojavi ogroman traktor koji nas potovari u duboke prikolice i vrati nazad u selo. Onako nikakvi jurimo svako svojoj kući.

Obzirom da se meni sve događalo u selu kod babe i dede, ja trčim da se što pre spremim za izlazak u “centar” sa starijim bratom, koji mi je bio idol i koji je vozio novi APN 6, zelene boje sa crnim, plastičnim branicima. U “centru” je svako veče bilo ludo i nezaboravno, do ranih jutarnjih sati, kada bi se bukvalno samo presvlačili i jurili da nam ne pobegne traktor koji nas vozi na njivu. Ako ne stignemo, nema dnevnice, a svi smo imali svoje ciljeve. Zašto vam sve ovo pričam, ovako, bez reda?

Pričam vam iz razloga što se svakoga dana čudim i ne umem da prestanem. Gledam ovu generaciju klinaca, koji žive neki svoj život i pri tom mi jako idu na živce. Neće da rade, lenji su, pričaju o nekoj velikoj lovi, prvo što pitaju je ” a kolika je plata” i sl. O neodgovornosti da ne govorim. O nepoštovanju starijih još manje.

Mogao bi da napišem enciklopediju o njima, ali nemam vremena. Moram da radim zato što ne dolaze na posao, što neće da rade. Što oh boli uvo za sve, što koriste odvratnu reč “opušteno”, “iskuliraj” i slično. Zato nikada neće imati, celog života će biti “opušteni” i “iskulirani”, sedeće “gajbi” (mrzim ovaj izraz) i pljuvaće po svemu što vredi, misleći kako znaju bolje. Ali samo u mislima. lenjost im ne dozvoljava da to i pokažu.

Pričaće o inostranstvu kao o nekom El Doradu, ne znajući jadni, da bi tamo, bez mame i tate za 3 dana umrli od gladi, tako lenji. I zato kad čujem da je mladima teško, samo okrenem glavu na drugu stranu i “opušteno iskuliram”. Naravno, čast izuzecima (koji su zaista u velikoj manjini).

Share this post

Comments (2)

  • Samo spavaj “gajbi” generacijo! | www.blogovnik.com Reply

    […] Samo spavaj “gajbi” generacijo! Napisano: 09.Jun.2011. 000000 15:59:29 na blogu: http://www.poslednjiskaut.com […]

    10/12/2011 at 22:03
  • Šapke Reply

    Da, ima izuzetaka, dosta je mladih koji znaju šta hoće, rade, bore se za to…
    Ali se i meni čini (polazim od svoje okoline i porodice) da je mnogo više onih što sanjaju “‘leba bez motike” i čekaju da im padne s neba, neko nasledstvo od ujku iz Švecku, šta li…
    Kad sam od svoje sestre čula, tada osamnaestogodišnjakinje, da neće preko leta da radi u fotokopirnici jer joj je “ispod časti”, a ja sam i mlađa leti, preko zadruge, da bih išla na more čistila beli luk i pečurke, kao i većina nas uostalom, poludela sam.
    U toj fotokopirnici danas radi moja drugarica, magistar biohemije…
    A ovu moju bilo sramota…

    09/06/2011 at 16:16

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.