Nekada se čovek zaglavi
zapetlja u mreže koje plete,
po nekada delujem
kao malo dete.

A niti su čudne
nevidljive poput duhova,
što ih više skideš
sve se više roje.

Nekada, jednostavno pustim
da me sve to obavije jako,
toliko da ne mogu da dišem,
i tek tada, tek tada se budim.

Širim skupljena ramena
kao jedra pred oluju,
punim se vetrom koji nosi
težak vazduh slobode.

A tada, odlazim na talasima,
daleko sa pučine tvoje,
da u nekim divljim vodopadima,
pronađem mir za oči svoje.

Jer tek tamo, ispod slapova,
mogu da pustim suzu neku,
za koju niko nikada neće znati,
dal’ je suza ili kap iz oka.