Juče ja sam svojim šorom šet’o,
k’o nekada, krajem onog veka,
kad je žuta kaldrmica mala,
na suncu se zlatna zasijala.

Nestala je ta kaldrma stara,
nije bilo svih mojih drugara,
al’ je srce zalupalo moje,
kad sam sreo najdraže mi moje.

Vratismo se nazad mnogo leta,
ponovo smo terali bicikle,
šetao sam pored dragih kuća,
podseća me pričom dragi Duća.

Na leptire sa kecelje svoje,
mene Ceca u davninu vrati,
da i sada posle tol’ko leta,
mene stigne neka stara seta.

U trenutku ja ugleda Rušku,
koja kao lepa vila stoji,
kao da je sve to juče bilo,
njoj ni vreme godine ne broji.

Mog Stojana, sad već sedog druga,
gledam kao da je juče bilo,
dok sa loptom jurca po terenu,
on je bio omiljeno krilo.

Moja Mira, malena princeza,
sad još više voli da se zeza,
iskreno je ona srećna bila,
što je svoje društvo okupila.

Odjednom se tu i Sneška stvori,
ja zamucah, dok reč ne prozbori,
ponosan sam ja na našu damu,
lepoticu moju uspavanu.

Dok vam ovu pesmu sada pišem,
u grudima teško ja uzdišem,
Kikinda je moje more plavo,
meni bilo i ostalo zdravo.