1154 kilometara do sna…

Ne spavam noćima, nedeljama… Više se i ne sećam kada sam zaspao i probudio se kao normalno čeljade. Negde postoji kvar, znam to, samo ne mogu da ga detektujem.
Zavukao mi se negde duboko i ćuti, misli da pametniji popušta. Ne zna on da ja nisam pametan…Da jesam, sada bi spavao duboko, hrkao bi’ da se čuje do Zemuna a ne…
Ovako, gledam u one bensedine i pitam se kada ću se predati.

Ko može više da izdrži? Ja bez sna ili taj kvar bez pobede. Znam da sam prazan, to jedino mogu da tvrdim sa sigurnošću. Ali gde i zbog čega, to već nemam pojma. Da me neko ubije, ne bi’ umeo da mu odgovorim.
Emotivno?  Da volim na silu, nekoga nepoznatog, niti umem niti znam. Kao neko malo pirgavo mače, koje se igrajući upada u mrežu starog ribara, koji je krpi razapetu između dve vrbe.
I što se više rita, pokušavajući da se iskobelja, sve više se plete u nju. Ne zna malo blesavo, da treba da stane, da će je ogrubela ruka dobrog starog alasa nežno izvaditi iz zamke.

Nedostaje mi moj Dunav, drveni čamac pun mreža. Nedostaje mi Sima, moj sivi mačak, koji je svaku zoru pio kafu sa mnom, dok smo na terasi splava gledali preko reke, čekajući da se pojavi sunce. Nekako nisam sretan u
ovom cirkusu koji me okružuje. Nisam željan ovog velegrada, njegovih lažnih parada…Nisam srećan u društvu poznatih i uspešnih. Nedostaje mi moj stari dobri Kele, starina koja mi je bio i otac i majka, i brat i drug. Nikada nisam bio veseliji i srećni nego u tim jutrima u kojima bi zajedno doručkovali vruć burek iz kojeg je curela mast na sve strane. Kad se setim samo kako sam veselo palio vatru u Kraljici peći, uskoj visokoj furuni, namazanoj srebrnom farbom. Kako lepo gori dunavski jasen…

U ovim pokušajima spavanja, često mi je pred očima ta kilometar-tabla…1154… Toliko ima do Crnog mora. I nekako sam svakoga trena bio i na izvoru, ispod Švracvalda i na ušću, u delti. Umivajuči se u Dunavu ja sam se zapravo kupao i u snegu Alpa i u slanoj vodi Crnog, 1154 kilometra dalekom moru.

I pitanje je kada ću sve ovo bataliti i otići nazad. Probao sam skoro sve. Nije zanimljivo to što se može kupiti novcem. Tamo, gde ti je novac potreban samo za duvan i malo benzina za pente a i to zaradiš hvatajući ribu, tamo se spava duboko, iskreno. Tamo čak nisam ni hrkao. Tamo sam umoran i srećan odlazio u san i budio se nasmejan i srećan. To nema cenu…

Share this post

Comments (5)

  • 1154 kilometara do sna… | www.blogovnik.com Reply

    […] 1154 kilometara do sna… Napisano: 25.Nov.2011. 000000 05:52:18 na blogu: http://www.poslednjiskaut.com […]

    11/12/2011 at 08:14
  • Miodrag Badnjar Reply

    Skoro svaki slobodan vikend provodim na Dunavu, (Krcedin) tako da mi je jasno o cemu pricas 🙂 Prosto je neverovatno koliko mi ponekad fali ta tišina koju remeti jedino huk Dunava i potmuli zvuk dereglija i brodova uz koje tako brzo zaspim.
    Hvala ti na prelepoj prici i siguran sam da ces naci nacina da se vratis tamo gde ti nisu potrebni bensedini da zaspis!

    25/11/2011 at 17:04
  • Charolija Reply

    Ni ja noćima ne spavam, dočekam zoru, pa čak ni onda ne mogu da spavam. I mene muče slične misli kao i tebe. Verujem da je sve stvar izbora. Ovo što živimo sami smo izabrali, ali nikada nije kasno dok smo živi, da sve promenimo. Znam čoveka koji je napustio dobro plaćen posao, prodao stan u gradu i napravio sebi raj na zemlji, baš na obali Dunava. Malo lepo kafanče, za putnike namernike, dva čamca, ribolov, voljena žena, živi srećan i slatko spava na korak od civilizacije, ali ipak “hiljadama kilometara” daleko od svega što nas uništava svakodnevno. Sve je stvar izbora.

    25/11/2011 at 16:35
  • zelena Reply

    Sto se opires bensedinu?
    Pridruzi se armiji i spavaj k`o covek, proslost se ne vraca.

    25/11/2011 at 12:57
  • Lana Reply

    Fantastično. Ja spavam jer me izmori briga o četvoro dece, poslu i priključnim svakidašnjim dešavanjima. Ne živim u velegradu, već u vojvodjanskj palanci a poreklo mi je gorštačko, nadmorska visina, 1500 m. I sigurno je da nikakvim novcem ne mogu da platim osećanja iz tog sela i tog vremena. Ali, dragi moj skaute, to se zove mladost. A sad, smisli neke nove ljude, novog Keleta i ostale, možeš ti to i u toj džungli od velegrada, kao što i ja moram u ovoj ravnici.

    25/11/2011 at 12:17

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.