Sedeo je za stolom, ispijao čaj i čitao Politiku. Povremeno bi krišom preko olovnih listova novina pogledao ka šetalištu i uz neki prikriveni uzdah, pogledom otpratio lepu devojku. Da li ga je setila na neku davnu ljubav? Ne verujem. Današnje devojke ne liče na devojke toga vremena…

Njegovo odelo me je nateralo da sednem i pišem večeras. Odelo. Tamno braon, verovatno kupljeno početkom 80-ih u Kluzu. Tada su kvalitetna odela, minimum 140s, bila normalna stvar. Kad bi odelo moglo da priča svoju priču… Koliko je to braon odelo videlo svadbi, sahrana, proslava u firmi? Koliko je večera u restoranima bilo počastvovano posetom tog lepog odela?

Taj sedi gospodin, koji je danas uživao u lepom danu, u svom odelu koje je istorija, je delovao spokojno ali i tužno, dok je gledao oko sebe. Verovatno su mu misli pobegle u sećanja, na letovanja na Hvaru, Rovinju, izleti na Plitvičkim jezerima. Setio se i odlazaka u Trst, svih seminara po novim i lepim hotelima širom tadašnje Jugoslavije. Negde u uglu sećanja su mu navirala ona mala bračna neverstva, kojih je bilo na tim putovanjima. Da li je mogao da se seti imena gospođa, koje su imale hladne trajne, koje su tada bile u modi, ko zna. Svaki njegov pogled preko novina mu je širio pluća, vraćajući ga u prošlost. Svestan je da su mu ostala samo sećanja. Ostalo mu je samo odelo, kao najbolji drugar iz detinjstva.

Gledajući ga danas, video sam sebe. Šta će mi ostati osim nekog izlizanog odela i čežnjivih pogleda? Ništa. Osim sete…