I tako, jednoga dana, samo odeš. Jednostavno, kao da ideš u prodavnicu. Ali, ovoga puta, ne znaš kada ćeš se vratiti kući.
Razloga je milion, pitanja i dilema isto…
Sve pomešano, kao centrifuga. Odlazimo, još ne shvatajući gde idemo. Mislimo da je tamo sunce toplije, da su noći vedrije. Da je osmeh iskreniji.
Mnogi se nikada nisu vratili, a mnogi nikada nisu ni uspelu da odu, mada su negde, tamo daleko, živeli celoga svog života.
Nekada davno sam i sam otišao, da probam da živim neki drugi život, sa nekim drugim ljudima. Da pijem neka druga pića, da pričam neke druge jezike…da se radujem nekim novim stvarima.
Ja uspeo nisam, i mnogo godina kasnije sam shvatio zbog čega.
Budio sam se noću, zamišljao svoj dom, svoju majku, koja me budi kafom, sa osmehom koji niko ne može da mi plati, sa ljubavlju koje nema nigde.
Pokušao sam da to izbacim iz sebe, taj osećan nemoći, kako sam tada mislio, ali nisam uspeo. Bilo je jače od mene.
Vratio sam se, mada me je kod kuće čekao rat, mobilizacije, inflacije i sve ostale manifestacije toga tipa.
Vratio sam se na demonstracije, na pohovane tikvice na milion načina, na restrikcije po grupama…
Jednostavno, tamo negde daleko, nisam bio svoj. Tamo je sve lična stvar. I smeh i tuga, i novac i beda. Nikoga ne zanima tvoje postojanje, tvoj razlog za bilo šta. Ja tako nisam mogao, jednostavno.
Hteo sam da se smejem sa nekim zajedno, da plačemo sa nekim zajedno…
Da plačem za nekim.
Hteo sam da živim, i nije mi nikada bilo žao zbog te odluke.
Milion puta sam ponovio, i sam sebe pitao, kako živeti bez duše?
Ja to nisam umeo i mogao, a ti?