Izašao bi napolje i šetao, celu noć. Umoran sam malo od svega.
Gledam se u ogledalu…Koliko sam ostario, čini mi se preko noći. Dobio sam podvaljak kao ovi debeli političari. Nije mi dobro, baš sam onako…
Treba mi malo mira, prirode, vode. Da osetim jutarnju rosu, da se stresem od zime. Da vidim sunce dok se pomalja iza šume. Da ga vidim kako nestaje, dok ga mesec već spremno čeka.
Malo mira, sa zrikavcima i komarcima. Da čujem ribu kako se kupa po površini. Da se ispružim u ljuljašci koja stoji vezana između dve vrbe, dok njene kapljice dosadno padaju , pronalazeći mesta koja su slobodna, taman da me pomeri iz sna. Uvek kapne na čelo, ili iza vrata, nikada na odeću, neverovatno.
Umorio me ovaj beton, struja, telefoni. Grad me umorio, osećam se kao neka stara krpa. Ljudi su me umorili, i ja njih verovatno.
Srećom, imam ovaj blogić, pa noću, dok većina spava, ja živnem, i piskaram. Zavoleo sam ovo pisanje, kad napišem, kao da lakše zaspim. Sanjam čamac, prelazak preko Dunava, tik pored sporih Požarevaca, koji se jedva vuku uzvodno, puni peska i šljunka. Čujem brodske sirene, čujem kako puštaju velike čelične lance sa sidrima. Vidim mornare, pozdravljaju me dok prolazim pored njih. Pitaju za ribu, ako uhvatim da im donesem u povratku. Rusi, Ukrajinci, Bugari, Rumuni…
Svi se razumemo. Nije teško razumeti se u prirodi. Pa i Sima spava preko kera, lepo im je zajedno.

Svi mogu zajedno, cela priroda, samo ljudi ne. Ne umemo.