Šta ti znaš o mojoj samoći?
Ništa pod milim Bogom.

Misliš, smejem se,
pa sam srećan.
Misliš, radujem se
zbog radosti.

Nemaš pojma ti,
prijatelju moj,
misliš da je osmeh,
znak za život moj.

Kad ti od rana koža
postane meka, onako, poput
onog finoga somota,
kakvog više nema,
tada je najteže.

Ostarilo se, prijatelju moj
rane su duboko,
pa se više ne vide.

Samo taj blesavi osmeh,
koji više ništa ne znači,
stoji i dalje, kao jedini inat
koji je ostao u meni.

A kad i taj osmeh,
to jedino što živo je na meni,
jednog’ dana ode,
nestane poput rana,
i pretvori se kameno lice,
prijatelju moj zabrini se,
od mene će ostati samo tišina.