Lice od somota

Šta ti znaš o mojoj samoći?
Ništa pod milim Bogom.

Misliš, smejem se,
pa sam srećan.
Misliš, radujem se
zbog radosti.

Nemaš pojma ti,
prijatelju moj,
misliš da je osmeh,
znak za život moj.

Kad ti od rana koža
postane meka, onako, poput
onog finoga somota,
kakvog više nema,
tada je najteže.

Ostarilo se, prijatelju moj
rane su duboko,
pa se više ne vide.

Samo taj blesavi osmeh,
koji više ništa ne znači,
stoji i dalje, kao jedini inat
koji je ostao u meni.

A kad i taj osmeh,
to jedino što živo je na meni,
jednog’ dana ode,
nestane poput rana,
i pretvori se kameno lice,
prijatelju moj zabrini se,
od mene će ostati samo tišina.

Share this post

Comments (2)

  • Mad Madam Mim Reply

    Lepo si ovo srocio… Ja sam mislila da nesto nije u redu sa mnom, ali ocigledno nisam sama…

    25/03/2011 at 21:22
    • Poslednji Skaut

      Sve je u redu sa nama, sigurno 🙂

      25/03/2011 at 23:39

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Time limit is exhausted. Please reload CAPTCHA.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.