Ovu priču posvećujem mojoj Svetlani, koja daleko odavde, na prelepim Balearima, živi i slika…slika slike naših života!

Slušam je kako jednolično kucka po oluku. Da bar hoće da promeni ritam, ovako…Ugasio sam tv, ne vredi, kucka li kucka.Onako, dosadno, kako ume da dosađuje u jesen.A ja pokušavam da pišem.
O čemu?
O Svetlani, koja se vratila u moj život sasvim slušajno.
I sa sobom mi vratila sve najlepše uspomene na detinjstvo, prve ljubavi, prvu cigaretu…Na predivne dane koje smo zajedno proživeli bazajuće po pitomim Kikindskim ulicama, bez kraja i početka. Kad bolje razmislim, sa njom sam bio skoro od rođenja.
Život nas je odveo na razlišite strane sveta. Ja sam posle maturske večeri, seo u kamion natovaren stvarima, i zauvek napustio jedan život, i otišao u jednu od mnogih prekomandi, koje je moj otac, kao vojno lice imao. A ona je ostala.
Moja mala drugarica, koju sam toliko puta poželeo da vidim. Čuo sam da je u Španiji, da tamo živi. Pokušavao sam da je pronađem, ali sam sebe hvatao u pomisli da ja više ne znam ni kako izgleda posle 24 godine.
Sećam je se kao malene, providne pahuljice, za koju sam se uvek bojao da će se razbiti, delovala mi je kao da je od kristala. Onako, tanana, sa večitim osmehom na licu.
I onda, jednoga dana, ponovo ovaj ludi internet donosi iznenađenje u moj život.
Otvaram jedan od mnogih zahteva za prijateljstvo, čitam ime, i ne verujem! Njeno ime, ali slika…
Crno bela, sa ogromnim naočarima za sunce, prava lepotica mi se osmehuje.
Ona je!
Verovatno svako od vas ima momenata u kojima bi pokušao da sva svoja osećanja stavi u jednu, rečenicu. Ma kakvu rečenicu, u jedno jedino slovo, i da ga jednim pritiskom pošalje, u nadi da će momentalno dobiti odgovor. E, ja sam to poželeo. Da u jednom slovu kažem sve, da stavim ceo svoj život, i da momentalno dobijem sve odgovore od nje.
Šta pitati nekoga sa kim ste odrasli, išli zajedno u zabavište, išli u isti razred 8 godina?
Kako je pitati sve što vas zanima? Gde je , kako je?
Da li me se uopšte seća, ili, eto, iz čiste kurtoazije želi da se javi?
Ne, siguran sam da se moja Ceca nije promenila, da je ostala ona ista, prava…Takve ljude život ne može promeniti. Oni pamte zauvek svaki tren, svaku igru, svako detalj.
Meni se u tim momentima pred očima pojavila njena školska kecelja, sa izvezenim cvetovima, i malom ruskom kragnom.
Cvetovi za kojima sam toliko jurio, toliko ih voleo, sada su mi pred očima, kao i onda, kada smo se skrivali po školslom dvorištu, jedva čekajuči da padne prvi mrak…
Ponovo su tu, zajedno sa njom…
Nastaviću…