U momentima ničega,
sunce juri za mesecom,
ludo,
kao da ga nikada stići neće.

Zagledan u tog bledolikog svedoka,
pitam se,
da li ja idem k’ njemu,
ili on dolazi meni.

Tražeći ove noći reči,
napadnut nekim nemirom,
kao promrzlo dete na snegu,
osim tišine nisam video ništa.

Volim kad je vidim,
kao sada,
sputanu i tihu,
dok me prati u mom malom stihu.