Prošla je ispred mene, gazeći gizdavo po toj zebri,
zvonkim korakom, pomerala je linije na asfaltu.

Griva njene kose, poput nekog vrbovog pruta,
prelazeći preko moga lica, ostavljajući tragove divljine.

Udariše me dva sedefa, toliko jako i duboko,
da sam na trenutak zaboravio na vreme.

Bio sam njen rob do kraja života,
mislio sam u momentima, dok je nestajala u izmaglici.

Kroz zvonjavu njenog koraka koji se gubio u daljini,
nisam čuo da mi pola grada svira da krenem dalje.

Bojažljivo sam pregazio zebru, da ne pregazim preko tragova,
koji su u prolazu odneli i mene, ko zna gde.