Zb(i)rka
Draga demokratijo, danas čuh pred šlog, da imate nameru, za porez na blog. Evo ja vam dajem, unapred, od srca, koliko vam treba, za kifle i hleba. Od vaših me zakona, stvarno boli glava, da li iko od vas, noću mirno spava? Dal’ vraćate u kasicu PDV od beba, zato što su blogeri, vikali gde…
Ukratko, Za dva dana navršavam 43. godinu svog radosnog života 🙂 Zapustio sam se na fizičkom nivou do te mere da ne mogu da se počešem po leđima kad me zasvrbi. Sav sam ne ukočen, nego rasturen. Vidim odavno da je vrag odneo šalu ali nedostatak volje me je sputavao. Do večeras… Ukratko, obukao sam…
Baš tako. Rodio me internet, moje pesme, moje priče. Rodile me moje lajave izjave. Uvek sam bio samo svoj i ničiji više. Koristim svoj mozak od kada znam za sebe a ti? Šerujem ono što mi izađe iz duše i srca, za razliku od tebe. Koliko košta tvoj share? Koja je cena tvoje duše? U…
ODRI PARKER je pametna i samouverena FBI agentkinja sa izgubljenom prošlošću, koja dolazi u grad Hejven, u Mejnu, da reši naizgled rutinsko ubistvo koje je, kao i ostale stvari u Hejvenu, sve sem onoga što se čini. Nedugo zatim, njena radoznalost je dovodi u centar ove neobične enklave, za koju se ispostavlja da je dugogodišnje…
Ne spavam noćima, nedeljama… Više se i ne sećam kada sam zaspao i probudio se kao normalno čeljade. Negde postoji kvar, znam to, samo ne mogu da ga detektujem. Zavukao mi se negde duboko i ćuti, misli da pametniji popušta. Ne zna on da ja nisam pametan…Da jesam, sada bi spavao duboko, hrkao bi’ da…
Čitam vesti, da gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i i generalni direktor “Puteva Srbije” Zoran Drobnjak svečano otvaraju most Gazelu, pa se pitam, onako na glas: Dokle će više da nam zamaraju mozgove? Dokle će da otvaraju otvoreno? Dokle će da zatvaraju zatvoreno? Dokle će da prodaju prodato? Da ne bi’ bio samo kritičar, dajem im savet…
Pustio sam leptire na slobodu, da negde u toplije krajeve odu, ovde im nije mesto ove zime, biće im lepše pokraj neke plime… Do proleća nek’ trepere pahulje po meni, nek’ vetar otera sve duhove stare, kiše neka speru prašinu prošlosti, sa lica umornoga moga… Znaš, negde i nekada, ti divni leptiri postanu strašni, kao…
Šta čovek treba da doživi, da bi shvatio neke stvari? Tek sada, u ovoj kući, čija je tavanica nebo, koja umesto zidova ima otvoren pogled na beskrajne šume, osećam koliko je sve bez značaja. Koliko poklanjamo pažnje krajnje nebitnim stvarima, a zapravo se udaljavamo od pravih vrednosti, sve u želji za, na izgled, boljim životu.
Svaka moja priča na ovu temu je posebna, svaka je nova. Nemaju nikakve veze jedna sa drugom, a opet su toliko povezane.Čak sam i pokušao da nastavim tamo gde sam stao u prošloj priči, ali, nije vredelo.
Budi me klarinet od ovog oluka, koji neumorno svira neku svoju muziku. Pada kiša..
Ne volim praznike, izgubim se pa više ne znam ni koji je dan ni koje je godišnje doba.
Volim kišu, uvek sam je voleo. U kapima nalazim sećanja…