Ne gubim nadu…
Voleo sam je nekada davno, toliko davno da se više ne sećam ni njenih dodira. Znam da je bilo iskreno…
O tviterašima, nekim…
Na tviteru sedi, društvo mrtvih pesnika, ima programatora, i po nekog vesnika. Velika većina na njemu i spava, pobegli od…
Sajam taštine…
Kolotečina ničega, sajam taštine, lica bez fasada, umorne ulice. Buđenja pospanih, snovi budnih, sterilni mirisi, tužni pajaci. Boje bez kolora,…
Obećana pesma jednoj Ani
Obećah ti pesmu, al’ ti strofe pišem, dok pod ovim nebom, vrlo teško dišem. Dok na plaži spavaš, pokrivaš se…
Magla
Kako je lepo kad voliš, kad imaš taj lepi osećaj, da u džep svog kaputa, možeš staviti punu šaku…
Vetar u jedra
Nekada se čovek zaglavi zapetlja u mreže koje plete, po nekada delujem kao malo dete. A niti su čudne nevidljive…
Iluzija senke
Fasada od karmina, firmirana stakla koje pogled kriju, zalutala međ’ zemljane, zaboravila ime planete. Priča o slobodi, od koje se…
Krug
Osvrnem se i vidim samo put, prljav i blatnjav… A juče je bio tako nestvarno beo i lep, svetlucav od mesečine,…
Tvoj arlekin
Napiši nešto tužno, da razgališ još srce, koje kuca nekim ritmom, za mene stranim. Možda je ovo jedini način, da…
O zivotu Mikinom
O zivotu Mike Antica Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije Miroslav Mika Antic rođen 14. mart 4. 1932 u Mokrinu, Kikinda, preminuo…
Ulepšavanje nevidljivog
Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.
A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.
U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,
u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,
pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti,
koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.
Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,
kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.
Pesma bez reda
Hteo bih da završim,
pesmu pre početka,
ni sam ne znam kako,
kad to nije lako.
Volim
Po snegu ja volim, tragove da pravim, kad idem po tvojim, ja se zaboravim. Kad gazim po blatu, baru biram…
Pesma o PRu
Moraš volet’ sebe,
više nego druge,
biti voljen drug,
i voleti druge.
Ne dozvoli nikad’
da bez tebe PRođe,
neki PRijem ludi,
gde se mesto nudi.
Zvezdane oci
Tvoj me osmeh prati,
ko zvono sa crkve,
dok hodam kroz noći,
zamišljen i sam.
Zagledan u nebo,
vidim zvezdu tvoju,
menja veličinu,
al’ ne menja boju.