Po snegu ja volim,
tragove da pravim,
kad idem po tvojim,
ja se zaboravim.

Kad gazim po blatu,
baru biram sam,
volim taj trenutak,
dok dubinu njenu osećam.

Dok po kiši šetam,
ja širmu ne nosim,
volim da mi kapi,
šetaju po kosi.

Kad zvezda upeče,
ja poželim veče,
da mogu po noći,
skriti se od sreće.

U magli dok stojim,
ničeg se ne bojim,
jer osećam vetar,
na grudima mojim.

I dok vetar tiho,
rukom maglu sklanja,
ja polazim dalje,
u nova saznanja.

I na kraju volim,
to šta znam da volim,
što osećam život,
u grudima svojim.