Sva ova tužna i nesrećna dešavanja me vraćaju u prošlost…daleku i tužnu.
Rat, mobilizacije, nesreća svuda oko mene. Donosim odluku da odem negde daleko od svega, prvi put u svom životu da pobegnem…i poslednji. Sa drugarom uspevam da dobijem neke papire od vojnog odseka, na neku prevaru, više se i ne sećam, za privremeni odlazak u inostranstvo, i odlazimo u Austriju. Nikada to neću zaboraviti…
Spavam sa mobilnim ispod jastuka…da li sam normalan?!
Često, u razgovoru sa prijateljima dotaknemo temu zavisnosti od mobilnih telefona, interneta i sličnih stvari kojima robujemo…
Ovo jo moj apel svima, pogotovo mladima, koji tek sedaju za volane, na motore. Pazite na sebe, na sve nas, MOLIM VAS! Ne upravljajte vozilima i motorima pod uticajem maligana!!!
Budi me kiša, koja uporno kljuca po prozoru…Prvi put od kada taxiram, ne izlazi mi se na štraftu, mada znam da će biti posla. Pokušavam da se sakrijem ispod velikog jastuka, da ponovo nastavim sa snom, ali ne vredi… Ne mogu. I kao po pravilu, moju dilemu otklanja mobilni. Zvoni…zvoni…zvoni… Da li će prestati, pitam se!? Neko je jako uporan. Konačno prestaje… Stiže sms… Ne vredi, nekome je baš stalo da me podigne iz kreveta. Kome? Hm…
Blogosfera postoji u Srbiji!
Mada sam rekao da se neću petljati u politiku, na ovo nisam mogao da ostanem ravnodušan!
Poštovana gospodo iz DS-a, vi koji vodite brigu oko ugleda i rejtinga Stranke, molim vas da se bar malo spustite na zemlju, i da ne zaboravite da ste vi tu gde jeste zbog nas, a ne mi zbog vas. Vi treba da služite nama, a ne obratno.
Posle nekoliko noći provedenih u vrtenju đevreka, počinjem da se osećam kao deo noći grada…Dok jedan grad odlazi u san, drugi se budi, i tek počinje svoj život…Narednih par godina sam proveo u vožnjama i druženjima sa ljudima, kojima je noć dan, koji su odavno zamenili jedno drugim…Da pokušam da nastavim ovu vožnju…b
Prva vožnja, i odmah shvatam da će mi ući u krv, pa ću postati ovisnik…
Spremam se, auto mi je odavno sprema i namirisan.Nisam još svestan ni gde idem ni kako ću da se snađem, ali, ni ne mislim previše o tome, Samo da krenem…Sveže septembarsko veče, puštam laganu muziku, i posle svih procedura prijave na vezu, dobijam svoj prvi poziv…Palim cigaretu i krećem…Treperim.
Danas sam se jako potresao, kad sam pogledao novosti sa Twittera. Njih dvoje, koje ne poznajem, su se uzbudili zbog muzike sa mog sajta.
Često se zapitam, da li bi sve bilo drugačije da je postojao blog krajem prošlog veka? Kako bi se ON borio sa slobodom bloga, da li bi ukinuo internet, ili šta već? Verovatno bi nam policija kucala na vrata u pola noći i odvodila na kafu u podrume, gde su inače vodili svoje intelektualne razgovore sa “neprijateljima zemlje”, koji su imali 17-18 godina. Koliko danas koristimo blog i slobodu pisanja da bi uticali na stvari u Srbiji?
Nema bre više ničega, osim ove crne rupe, zvane Facebook. Sve je nestalo, nema. Šta se ovo dešava, ne uspevam da shvatim do kraja. Svi poludeli, svi kuckaju, bockaju, lajkuju… Neki se ljute kad im ne odgovoriš, neki kad im ne uzvratiš bockanje.
Ništa više nije isto kao pre…
Druga vremena, drugi ljudi. Neke druge vrednosti životne, nešto što ja nikada neću umeti i moći da razumem i da shvatim. Ova zemlja više nije ista, ljudi nisu isti.
U poslednje vreme sam počeo da lutam sa pisanjem. Uhvati sam sebe kako ulazim u neke teme koje me zamaraju,…
Kako idu stvari, ovaj fenomen-misterija zvana Facebook će totalno promeniti svet, ili se bar meni to tako čini! Kad sam čuo da i moja kasirka iz radnje priča o tome kako je upravo lajkovala sliku svoje kume, lampice su mi se upalile. Uzgred, moja kasirka je odavno postala baka, tako da…
Recept lepog ponašanja “VELIKIH” je sledeći:
1.Dok ne “porasteš”, pratiš sve oko sebe, lajkuješ, RT-uješ i komentarišeš, sve sa gomilom smajlila i ostalih radosnih znakova oduševljenja sa pročitanim kod “kolege” po zanatu, kojeg, naravno, izuzetno ceniš i pratiš ono što piše…